Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

2172 жив. ЖИВАНОВИЋ

просветном заводу, Лицеју. Али, као што знамо, та му жеља није испуњена. При свем том, он продужава радити као литерарни писац бавећи се савременим важним литерарним производима, Стерије, Вука и дртгих.

По том видимо Ристића у седишту тадаш. науке и збору научника: у „Друштву Српске Словесности“. М како» У борби за идеје Вукове, за нови правопис, за чистоту српског језика. Кад је „Друштво Српске Словесности“ отпочело, у том правцу, борбу са „Правитељством“, које је у просвети под Д. Црнобарцем, видимо Ристића као тумача те борбе, у име „Друштва“. Одговор овог научног "скупа „на молбу осталих чланова“ саставља Јов. Ристић, који „коми"сија (изабран ужи одбор) одобри“, а у којој су: Јов. Гавриловић, Јеврем Грујић, Јов, Ристић и Јов. Илић, И кад је се, на Видов-дан, 15. јуна 1858. сакупило „Друштво“ да чује одговор који је комисија спремила, видимо на томе састанку и старога Вука Караџића, који је доцније говорио Кнезу Михаилу: „Ристић је прави гелертер, Го"сподару“. Тај скуп, са 17. противу 5. гласова, усваја и одређује: „да се одговор пошље онако, како га је комисија предложила“, т.ј. како га је Јов. Ристић спремио. Ђура Даничић, ценећи историјски. значај ове борбе и одговора, који је „Друштво Срп. Словесности“ послало Министру просвете, објављује га у „Срп. Новинама“ 1859., и одштампава за се, под насловом: „Распра између (пређашње) владе и Др. Срп. Словесности.“

Као главна дела његова, и по обиму и по садржини, без сумње су: Спољашњи одношаји Србије у три књиге и Дипломашска Историја Србије у две књиге. У ових пет књига изложени су сви догађаји у размаку времена од тридесет година (1848—1878), догађаји, у којима је Србија и Српски народ, после оба устанка, дао највише доказа своје животне мећи, и који су, поред унутрашњега препорођаја, крунисани државном независношћу и проширењем граница Србије.

Ми се овде не можемо упуштати у детаљ ових дела.' Она су ту и савременицима и потомству на расположењу, а и ми смо многе податке пренели из њих у ово дело (Књ. !).

Ристић је као писац објективан, пространих погледа, начелан. Он се у излагању држи главних догађаја, који собом доносе и односе поједине личности. „Људи и јесу само средства, која се ломе у догађајима“, рећи ће једном приликом Ристић писцу. У лодатцима је Ристић тачан. „Може бити да у ономе што сам ја написао није све, да има чега, што ја нисам знао, или што ће се доцније пронаћи; али оно што сам знао и што: сам навео, то не може нико оспорити“, говораше он једном приликом писцу, коме је он стално даривао свако своје доцније писано дело.“ Растић није у свом излагању страстан, па с тога нема на листовима дела

1 Дипломатска Историја 1. 1. преведена је на руски и на маџарски.

з На књигама, које би Ристић дао писцу, он би с. р. стављао: „Своме пријатељу.. .“ или „Своме вредноме пријатељу г. Живану Живановићу“.

Бр Ср трна сљ о