Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

184 ~ _ ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

130. и Књ. 1. овог дела у примедби на страни 393.). Ристић понешен великим идеалима уједињења народнога и независности државне, неуморни је ратник противу остатака вазалства и противу: свачије туђе превласти и сваке такве сенке, која би пала на символ државног угледа: Круну владара Србије, под којима је он редом и у разним положајима служио (под Алексанром Карађорђеваћем, Милошем Обреновићем [. Михаилом Обреновићем Ш. Миланом Обреновићем ТУ. и Александром Обреновићем М.); ау име Обреновића четвртог и петог и владалачку власт вршио.

Мера историјске вредности и заслужности Јована Ристића

кад је о ушаб' у сотркђу као јаку Вазеливини Србије а Маја те

МЕ а то ће рећи: скоро за целе половине 19-га столећа, Раје као младић живео и учио у Београду под турским топо-

рода и владаоца, да на те, по злу запамћене бедеме помогне, као здесна рука“ кнежева подићи српску заставу, а у градове да уђе српска војска. — Као службеник државни, затекао је наметнути „Турски Устав“, (1838), он је, као Кнежевски Намесник пала допринео да Србија (1869.) добије свој Устав и да српски Ра пи живи својим слободним самоопредељивим животом у уставној земљи Историја ће оценити ито дело. — Као Министар спољних послова,

последњи знак васалства. Ристић је сјајну тековину државне НезаВисности нераздвојно везао са својим именом. — Верујући у с ећн звезду српску, Ристић је саветовао владаоцу и народу, у ИВА да развију заставу особођења и уједињења, и тај подвиг крунисан је успехом. Крв проливена на бојном пољу, и жртве принесенх идеалима народним, поред независноти, награђени су ипрошарењем граница Србије, које је накнадно ваљало освајати и у Берлину. Проглас Краљевине, био је само природни резултат свега овога.

Те тековине: Градови, Уставни преображај, Проштпрење државе и Независност, сачињавају главне срећне моменте наше ног вије историје, Озе тековине биће у очима потомства у толико веће, и као успеси сјајнији, у колико су оскуднија била средства и теже прилике за њихово постигнуће, И у великим, многољудним, силним и богатим народима, тешко се наилази свакад на срећне и, успешче путове; а како је то несравњено теже и неизвесније у народима мањим, чија је историја у толико срећнија и сјајнија кад ипак упише који велики успех на своје листове, и чији су људи у истини већи, што су са малим више постигла.

Кад све то, лишено савремених присмеса, нетрпљивости, саревновања и политичке па«ости, пређе у наслеђе потомству, слободном од свих предрасуда, које помрчавају праведно суђење, онда ће се јавити ликови заслужних људи народних, у луној чистоти и величини својој. Историја ће их дефанигивно прамати на своје листове, и изрећи свој последњи суд. Тај суд неће одрећи сјајно место знатноме сину свога народа, Јов. Ристаћу.

И Пра лауте