Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

_ ЈОВАН |РИСТИЋ - 183

ко ј

и На по та Рени „Ко у мојој кући позна једну ; си целу кућу!“ А на честе в

лости могао је одговорити п ап ном 15 106: ] овученошћу и игноранци -

мена, које су обично саме собом следовале. ПА [

М. |

Јов. Ристић на ј у листевима историје. — Им Ки д : е Јована прети ЈЕ на листове историје српскога народа. МЕ т ПЕ И чија су имена уткана у знамените догађаје, у мно-

дважне предузимаче великих и опасних експедиција у

непознате крајеве земљи

. = не кугле, жарке и | науке призаве но угле, жарке и ледене, да на листове свој гроб. Колико чврсте воље, пожртвовања, личне оплучности,

нераздвојне од физичке патње, па и погибије код једних, а моралне

код других треба и истражиоцима и државницима, истражиоцима

који се навезу У непознате пределе физичког света, као и државвицима на колебљиве таласе политичких догађаја, истина са руком . на крми, али и са крајњим исходом у неизвесности. Колико њих,

и једних и других, пропадну да само мало њих успу!

Многа су имена и многи људи промицали преко позорнице историјске, у току деветнаестог века, тако знаменитог не само за Србију, но и за целу Европу. То је веки нашега народног васкрса, нашег препоођаја. Природно је, да тај знаменити век има да покаже и много доггђајима прегажених величина, као што има и својих јунака, својих носилаца великих, епохалних дела. Али од толико српских историјских личности, које су из ничега почеле и __ опет наравно сем владалаца по знатне висине дошле и многе савременике за собом оставиле, истичу се поглавито двојица: Тома Хучић Перишић у првој половини 19 столећа, и Јован Ристић У другој његовој половини, и ако сваки на свој начин. Јер, између ова два човека може бити паралеле, да се само што јаче супротноти личности и радова истакне. Ристић и Вучић немају домста ничега заједничког, сем завичаја: први је из Крагујевца, други је из блиске Груже; а оба из срца Шумадије. Иначе им је све остало супротно. Вучић прост, груб сеоски изданак, са свима манама својега доба и порекла; Ристић производ одличног васпитања и 03 биљне науке, представник модерне Србаје, у лепом смислу те речи. Вучић један скроз деструктиван елеменат, демагог опасне врсте, који буди најниже инстинкте масе, креће их, и помоћу њих варушава мир и ред, и обара престоле; Ристић тваралачка природа, осетљив и будан увек према расположењима народа, али не његов ласкатељ, државник мира и правног порешка, који учвршћује пре столе. Вучић занет у узани круг савремене партијске и бунтовничке борбе, у узаним границама тек ослобођене Милошеве Србије, борбе, која носи на себи и сав сурови карактер свога доба и који не прави разлику између виших дужности патриотизма и прохтева својега заноса, па прибегава и под скут туђину и душмавину народа Турчину да буде његово просто оруђе („Записи“ Јевр. Грујића 1, стр.