Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

Лон | ПИ ЈЕ а а = и

186 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

засебним дворским возом са оцем и министрима вратио у Београл, да би одмах сутра-дан (15. окт) сви присуствова'и свечаном полагању темеља за велику касарну УП пука. Ту је Краљ Милан, као команд. активне војске, држао особен говор. Из ове импровизације Краља Милана, говорене на улици, остала је писцу у сећању лепа мисао: да народ, зидајући школе и касарне, треба своме подмлатку, ђаку и војнику, који су у добу младалачког развића, да даде што има најлепше, где они своје здргвље не само неће упропастити, него на против унапредити, и душевно и телесно се развити. Истога дана (15. окт.) пред вече, Краљ Александар је оријентекспресом отпутовао у Беч, а одатле (21. окт.) у Меран у Тиролу, где је у замку Рамецу намеравао провести јесен и први део зиме, како се говорило: да се одмори од напрезања последњега времена. Краљ. Милан, који је истицао свуда своју повученост, а тиме и немешање у држ. послове, такође је одмах (16. окт. отишао опет у Ниш, одкуда је долазио у Београд на краће време (7.—15. не“) а затим је у Нишу провео скоро све време, док се Краљ бавио у Мерану. У Нишу је прослављен и Св. Никола, слава Обреновића, на којој су били Председник Министарства и министар привреде, о! стране владе, први и најмлађи, за тада, министар. <= -_ Али је за то Краљ Милан водио живу преписку са Прелдседником министарства и појединим министрима о свима текућим пословима, разним предметима и лицима. И писац о. д. измењао је два три таква пословна писма са њиме у ово време, која су сети. цала разних молитеља, што се обраћају и Краљу Милану, даље о рударству и о занатској будућности, чији носиоци, по мишљењу Краљевом „било фабрикама у земљи, било фабрикама са стране, имају да буду утучени“. У једном од тих писама долирнуо јен измирење Авакумовића са Рибарцем, на шта је писац дао и своје мишљење. Краљу Александру пак слати су укази 0 одликовењу, кад би их било, као и о наименовањима у војсци, пошто је Краљ, и у одсуству, то за се задржавао. Остале указе по свима струкама потписивала је сама влада, наравно увек у границама преке потребе. (С тога је ово, више но двомесечно бављење краљево ван земље, било за писца као члана владе од интереса. Оно је за сву владу било осетно другојачије, но кад је Краљ уз њу. Истина, да се у то време (11. окт.) навршавало две године од промене система, који је оличавала влада д-р Владана, а писац је тек само у четвртом месецу члан те владе, ипак се у свему видела та разлика, Она се — одмах да кажемо — састојала у томе: да се влада сада осећала као управник земље, што није ни налик било на то, кад је Краљ Александар у Београду. Први знак те промене био је у томе, да су се чланови владе могли састајати у тако звани „Министарски Савет“, који је фигурисао у свима указима т.ј. да су они увек постајали „по саслушању Мин. Савета“, али то није био случај, као што из тога времена нема ни записника о раду Мин. Савета, јер нису могли бити ни вођени по дворским собама, где је Краљ с министрима, свима или посебице, отаљавао држ. послове,