Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

— ПОСЛЕ АТЕНТАТА 187

10 ручку и вечери. Краљ Александар је радио увек „на парче“ ам Министром по његовој струци, и старао се да од тога

хом

а сва“ а Е пр: нарочити систем, који је дефакто и постојао, и по њему

нап преко појединих Министара и управљао земљом. МинистарЈЕ _ едница под председништвом Краља није било, сем по изуСК У, а како изгледа без њега их није ни смело бити. То је наЗббавала интимност појединих чланова владе, коју су они — и ђ ве сви — својим другарством унели у владу. А где и тога није ало, није постојао ни тај одношај за споразумевање за нужду. |исац као министар био је махом упућен на сама себе и на своју памет, савесност, па ако се хоће и на своју срећу. Другачије је било међу Министрима, који су имали међусобна ранија и интимнија познанства, као нпр. између д-р Владана и Вукашина и Андре Ђорбевића. Даља деоба међу Министрима, а с тим и њихова лична важност, долазила је од мере благсвољења Краљева према њима, а то је опет долазило од ранијег њиховог познанства или од важности, коју је Краљ желео да даде коме од њих, — како му кад требало.

То је чинило, са свим природно, да није било међу члановима владе чак ни оне нужне службене и пословне солидарности, каква би одговарала мери одговорности за послове, који потичу од ње, које они потписују и важе пред светом као одговорни за њох.

То је била, разуме се, велика аномалија, али се она није дала изменити. Како се онда пријатно могла осећати промена, кад није било височајшега притиска ни на владу, ни на поједине министре. И ако је то трајало мало, само два месеца, ипак је то остало у пријатном сећању. Покушано је и вођење записника о раду Мин. Савета, али, доследно дотадашњем „релу“, остало је по старом. Тек свакојако је било већ више споразума и солидарности у раду Мин. Савета но дотле; с тим и повишеног осећања о својој одговорној дужности. Наравно, ову је пословну присебност министара реметио Краљ Александар чак и на тако великом одстојању, где је тада био, писмима и телеграмима, сваки час: било наређујући шта, било коригујући овај или онај предлог. Али за ово је био, сада, на ударцу само председник Министарства, преко кога је то све ишло; остали министри осећали су то посредно. Њима је Председник достављао кратким путем, шта би се кога од њих тицало, да уради или не уради што.

Наравно, Краљ је све то облачио у пријатну форму; али већ се знало, да су и господареве молбе заповести, игко није недостајало и „јаких“ израза. Није пропустио чак из Мерана, честитати и славу појединим министрима, као што је то био (11. новем) случај и са министром привреде, коме је Краљ Милан, нашавши се тих дана у Београду, са пуно љубазности учинио част м личне посете, наравно, први и последњи пут.

У вези са напред поменутом кореспонденциом Краља Милана има се додати, ца се он без сумње далеко више дописивао и са осталим министрима, нарочито са Предс. Министарства и Министром унутр. дела. Изненађује његова готовост за писање на све