Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

| . ЈИ М ПОСЛЕ АТЕНТАТА 189:

ни слутити није могао, Народна Скупштина приступила је продужењу својега рада у потпуном спокојству, тако да кажемо у правој безбрижности. Ниход куда више — како изгледаше — не беше опасности за поремећај правца, који је до атентата имао напољу, и ако законски укинуту, ипак целу Радикалну Странку. Истина још од 1894. снага Радикалне Странке саламана је помало и она је нешто својом кривицом, а нешто силом околности, спала толико да није уливала, сама по себи, озбиљне бриге. Али она је сваког тренутка могла бити озбиљан чинилац, чим би се Краљу прохтело да је узме у своје комбинације. Али све казиваше, да за сада од Радикалне Странке не беше никакве опасности. Она беше обезглављена и у њеној судби сам Краљ не беше невин. Сви скоро прваци Рад. Странке, услед одлуке Преког суда, беху, сем Пашића, по казаматима и затворима. Пашић беше и сувише занет својом радошћу, која је природно долазила од уживања слободе, која га је тако дубоко делила од тешке судбе његових другова, да му није ни падала на ум каква акција. И да је се није отресао, што оно веле и рукама и ногама, с киме би је и отпочео» С те стране беше дакле мир и тишина. А и толики људи и прваци Радик. Странке негодоваху, обратно и према Пашићу.

Либерални незадовољници, са недавно „измиреним“ Авакумовићем и Рибарцем (у нов. пр.г.) не могаху се озбиљно узети. Све што Либер. Странка, сем неколико примерних изузетака, имађаше угледнијега у народу, беше заступљено у Скупштини, ево већ друга година и нико се не осећаше ружно при томе, а најмање сама Странка, која је дахнула душом, ослободивши се тираније и озго и оздо. |

Сад не беше ни Ристића. Од августа пр. год. он почиваше свој вечни сан, а бриге земаљске и кавге партиске он је на свагда оставио онима, који га надживеше. Ни мало више није значио ни утицај сталних незадовољника из средине Либ. Странке, са Рибарцем, и после у новембру инсцениранога „измирења“ са Авакумовићем, које је остало без последица на све, а најмање на рад у Нар. Скупштини, где је Краљ водио главну команду. Напредњаци, који су могли сачињавати две петине Скупштине, и најјаче представљени и у влади, нису ни толико посла задавали, да се бар у новинама о њима говори док су прваци напредњачки чували своја лукративна места.

Све је било, или сломљено, или задовољено. Омнипотенција Краљева била је на своме врхунцу. То је могла бити и жалосна истина, али је не мање била истина, која се на свакоме акту јавне државне и политичке акције до опипљивости огледала. Кад: ово констатујемо, ми не тврдимо и да је то било најбоље; али је свакојако било боље од партијских оргија, од апсолутизма гомиле, и није искључивало могућност, да се из овога стања пређе у каква друго са више индивидуалне и опште слободе кретања.

То ће можда доћи; али сад, крајем 1899. и у првој поли 1900. године не беше никаква знака за то. Напротив, кад је ге-