Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

224 - ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ријска одговорност падне на оне, на које треба да падне...“ Најпосле, том приликом сам Краљ објављује народу: да се Цар Руски примио кумства и венчања.

Говори Краљеви, како су објављивани у „Срп. Новинама“ били су блеђа слика праве речитости његове, том приликом. Краљ је формално дражио гомилу противу својих бивших министара, и радовао се, кад је у ње изазвао усклике негодовања, а вероватно да би још више био задовољан, ако би бар неке од њих гомила пропустила кроз руке. Али то није било. Свет је још једнако балансирао између онога што види и чује из уста свог владаоца, и неверице, да је то све доиста сушта истина. Јер при свем том, што је ту била и Прокламација, и „испит“, и пристанак Руског Цара на кумство, све је то што бива, у очима народа било чудно, врло чудно, невероватно, као на сну.

Али то је ипак била немилосрдна јава, за коју су били криви _ све једнако бивши Министри, једнима: што нису спречили све ово,

другима за то, што су покушали да спрече и што су, како Краљ вели, чак и побегли и дужност напустили.

Било би, онда, недоследно, кад не би бивши Министри, поред

овог приватног излива гнева краљевског, и званично осетили да су са свим „избачени напоље.“ А док су „на расположењу“, то се још не би могло рећи. С тога их је ваљало бацити у пенсију, и то је извршено демонстративно, и по мери релативног неблаговољења, по групама. Прво су пензионисани (20. јула) они, што су се највише били замерили: Андра Ђорђевић, Генчић и Б. Нешић, са необичним коментаром уз указ; за тим др. Владан и генерал Атанацковић, и то о дану рођења њима наклоњеног Краља Милана (10. авг; а најпосле (22. авг.) Вук. Петровић, Ђ. Стефановић = Жив, Живановић. Коментар уз ову последњу групу дала је једна богобојажљива Београђанка, која је, на адрасу бившег Министра нар. Привреде узвикнула: „Ако, анатема га однела! хоће он да ратује и с Богом и да пуца у небеса!“ Узрок овом узвику била је проба са „топовима против града,“ вршена на неколико дана (1. јула) пре пада владе, у пространом врту „Звездаре“ на Врачару о чему смо напред поменули. Али, то је судба свих Министара на свету да се мишљења о њима махом крећу између две крајности: док их једни благосиљају други их куну. Тек судба многих министара у Србији свакојако нема себи равних у далеком пространом свету. И са овим пенсионисањем није било завршено сећање Краља Александра на своје бивше Министре. То је показала и Престона Беседа, којом је Краљ младожења на дан 30. децембра 1900. отворио Народну Скупштину у Нишу. Ту се износи читава поплава од погрда на „чланове бивше владе“, који су Краљев програм „изиграли и нагрдили“. „Па што је најгоре, продужава Престона Беседа: „Они су у једном судбоносном и по мене и по земљу питању, престали бити Саветници Круне, и покушали да једним нелојалним и преступним (!) начином свога Владаоца да омету, а земљу осрамоте (!) и у анархију баце,“