Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 225

бораву све што је било, ма како да је то њему могло бити и непријатно. Краљ Александар је, на жалост, имао ту склоност да свако ново стање које створи, правда и улетшава бацањем дрвља и камења на стање, које је овим замењено и претходило му, и које је, нота бене, било опет по његовој вољи тако.

Чим је образовано ново Министарство, већ други дан по томе у „Српским Новинама“ од 14. јула излази чланак под насловом: „После Краљеве Прокламације“, коме је главни циљ да се наружи отпуштено Министарство, и тиме што лепшим представи сама женидба. Ту се говори, како је Прокламација „прекинула са често пута штетним конвенционалностима, које су у стању да омету цео један живот. Господар је овога пута учинио као Господар!“ изабрав „супругу по Срцу своме“, а не од „ненадлежних лица, којих се ова ствар ништа не тиче“. „Али, и ако је одлучност Краљевих речи у прокламацији створила један свршен чин, о којем више није могло бити дискусије, ипак су баш они, који су по свом положају били најпозванији да изврше ту највишу вољу, покушали били да је спрече и да пониште Прокламацију тиме, што су, противно земаљском Уставу, противно изречној наредби Владаочевој, и противно најосновнијим појмовима дужности према владаоцу — напустили не само своје положаје, но и своју дужност, Каква таштина и уображење!“

„Наравно — завршује се с највишег места — даје то морало изазвати промену и у реду Круниних Саветника, јер се сад, као на пробном камену, утврдило и доказало: и ко је за Краља!“

Но није остало само при овој анонимној оптужби, кроз служб. лист. Срџба самога Краља, која се дотле изливала у затвореним дворским просторијама, сад је прокламована јавно и отворено. Тако, примајући у двору депутације 17. јула, Краљ Александар, између осталога, истиче, како сеу „Србији увек питало и говорило, како не могу остати овако два Краља“ а за тим су узети на миндроси они људи „који су увек гледали да мене истакну испред себе и да ме стављају на нишан“ и „тако често злоупотребљавали име владаочево“, и који „нису имали права, нити су смели да једним срамним и стидним бегством напусте своје положаје и своју дужност и све послове, и да ни један окружни начелник не буде обавештен о мојој прокламацији,“

„Може бити, вели Краљ Александар од речи до речи даље: да је у целој овој ствари један прст провиђења!“ Ја мислим, да од данас у Србији неће бити више ничијег ауторитета, осем мога, и да сваки треба да све досадашње предрасуде напусти..,.“

У истом духу и стилу говорио је Краљ, имајући овога пута поред себе и своју вереницу, народним депутацијама, када их је, истога дана, 17. јула, после подне примао лод отвореним небом у Топчидеру. После провидна ласкања народу, који дотле, а и после, није био никаква пресудна чињеница у његовим очима, Краљ даље у свом говору говори о пометњи „што је прва три дана после мога чина била у земљи“ и сматра, вели: „да је то моје право (!) да исто-