Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

Зи Илу

Пру 5 деветом шема (а дет Ри тања 2-5- ва и =

282 жив. ЖИВАНОВИЋ

мерило, какви треба да буду први кораци њени. Но та су премишљања, по свој прилици поред осталих узрока потицала и из неодређености, а можда и плашљивости «овог Председника министарства, човека у политици нова и невешта, који је, и ако је с обе ноге загазио у мутну политичку воду, остентативно истицао, како он „није политичка личност“, како је он „прихватио послове једино по жељи самог Краља, да овоме помогне размрсити замршену ситуацију, и томе подобно. Избегавање Председника Министарства од директног мешања у специјалне послове, скопчаног са личном одговорношћу, огледа сеи у непримању ниједног портфеља. У осталом, Цинцармарковић, лично узев, није био човек ружних склоности, ни готов на преке поступке. Напротив, он је тежио да измирује све крајности, да отклања неправде, које је често хтела Краљева самовоља. Али би се за њ могло рећи, да је био нека врста закулисног Министра. Он није волео да се цео појављује на позорници, неизвестан у успех, а плашљив од јавног негодовања и неуспеха. Али са једним је морао ваљда и он одмах бити начисто: да је његов долазак на владу, и његова кабинета, имао у првом реду да значи сузбијање Радикализма, нарочито овог новог, оличеног у „Самосталској“ фракцији Радикалне Странке, од које је Краљ Александар имао велики зазор, и ако без разлога, заборављајући: да је Радикална Странка тек онда била неодољива, кад је била сложна; а то сада није био случај, ма да и старије моћно и велико крило радикално, које је било у „Фузији“, није, разуме се, имало разлога да буде задовољно овим исходом. Поред овога негативнога циља, имао је кабинет Цинцармарковићев и други, позитивни да створи нови ослонац за Краљеву политику, у облику новог Народног Представништва, опет из Либерала и Напредњака у првом реду, не искључујући ни радикални елеменат, а ако би се ценило по саставу владе, радикални елеменат био је у њој, квантитативно бар, прилично заступљен, и ако су се о квалитету ових Радикала у Министарству, Краљ и Радикална Странка веома разилазили у мишљењу. Другим речима: Кабинет Цинцармарковићев био је ново издање владе др. Владана, наравно, слабији по саставу. А главна разлика између ове две, по задатку истоветне владе, била је у томе: што је влада др. Владана искључивала сваку радикалну црту.

И док је програм владе др. Владана био програм самога Краља, и његова оца, нова Цинцармарковића влада желела је да има свој програм, бар ред јавношћу. Јер неће нико претпоставити, да је Краљ Александар после пропасти „Фузије“ дигао руке од политике и државних послова. На против. И по томе и у програму нове владе могло је наћи места само оно, што је Краљ хтео и допустао.

Али се осећала величкна прелома у промени од 6. ков. 1902. да је и Краљ осећао потребу, да његова нова влада буде, колико се бар може, популарна. -

Програм владин објављен је 21. нов. 1902 (Срп. Нов. бр.