Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 285.

одупру, тако и оне, који су запливали у његове воде. Мислимо, да смо за ово тврђење на претходним листовима изнели доста доказа. |

Радећи тако, Краљ Александар је најзад постигао један „успех“. Наиме, допадало се то коме или не од савременика, сваком је се ваљало помирити с мишљу: да је Краљ Александар, у времену у коме смо са својим разлагањима, т.ј. на завршетку 1902. и са уласком у 1908. годину, био најјачи и једино пресудан џолитички чинилац у Србији. МИ то не неком особитом државничком мудрошћу и неодољивошћу владалачкога морала, већ просто силом својега положаја и моћи, која је отуда проистицала, у којој и вероломство није било једини његов порок. Имало је мишљења, да је све то израз и његове одлучности, без које свакојако није било све ово; али одлучност добија своју вредност, ако је у акцији противу сузбијања зла, а помагања добра. У противном је одлучност само један услов више, да свако зло буде горим!

На жалост, и Пол. Странке и пол. људи, у пресудној већини случајева, ишли су и сами у сусрет својој судби. То је долазило од непохвалног суревновања међу Странкама, и њихове нетрпељивости до непријатељства. Ништа их у овом правцу није могло изменити, па ни највећа стечена искуства, да дођу до увиђавности, да је спас њихов био у заједничкој акцији. Ако та акција није могла бити у духу агресивном — јер су на другој страни стајала сва средства за „казну“ — она би исто тако била од осетног дејства у облику такозване пасивне резистенције, или парламентарног бојкота према свакој наметнутој влади.' Кад нико не би хтео да је сарадник Краљев, или боље рећи његово оруђе, онда би се и сам Краљ — остав усамљен са својим већ осведоченим пандурима разних категорија — без сумње морао кад тад озбиљно замислити о стању, које је створио. Место тога, сваки његов корак, намера, акт, нашао је, и то врло брзо, својега носиоца и извршиоца.

Тако је постепено Краљ Александар — нешто својом агресивношћу, а више слабошћу других — постао једина политичка моћ у Србији. На тој кулминационој тачци био је он, и по други пут, када је видео срозавање и пад и послење политичке организоване заједнице: „Фузије“ радикално-напредњачке, Ма како да је рамала ова чудна пол. творевина и мешавина два најсупротнија елемента, које је Краљ Александар формално сабио у једну целину, она је ипак бројала у својим редовима све, што је јачега и виднијега било у обе Странке, које су је састављале. До оцепљења „Самосталаца“ и сем оно мало Либерала у Скупштини и Сенату, није готово ни било ван ње какве знатније утицајније чињенице. И ова је се знатна чињеница сва ставила у службу Краљевих намера, наравно и за своју сваковрсну корист. Па ипак, и то јој није помогло, да не умре пре исцрпљења свију својих сила, неком врстом насилне смрти, као и толике њене претходнице. |

! Познат је и случај из 1924. године у Француској, када је Парламенат одбио да ради са владом Председника Републике Милрана, услед чега је и он одмах дао оставку висона ки почасни положај.