Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

286 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Образовање по том „ванпартијске“ владе генерала Цинцармарковића, била је нека врста последњега триумфа краљевог. Он је сматрао, да сад не остаје више никаква препона, да влада сасвим по својој вољи и да не мора ни с ким делити своју пуну власт и утицај, сем са Владом, коју је сам створио и евентуално, са Скупштином, која ће не мање бити извршилац његове воље.

Па ипак, имало је нешто што је стутавало крунисанога триумфатора на политичким развалинама, да се и он, у свој својој свемоћи, осећао и'ак не мање немоћан.

Сем женидбе и свих последица, које је она — и у оном што му је донела у личности Драге Машин, и у ономе, што му је она у промашеном порођају тако брутално отказала — на Краља навалила и она му је, по свему судећи, већ почела постајати као баласт, после чијег би се ослобођења он можда осећао сретнијим, слободнијим, Он је, истина, симулирао и даље ср:ћна човека; а догађаји који су, изненада, наступили учинили су, да он не дочека да ово крупно питање реши. А, као што смо већ поменули, и као што ћемо даље видети, намере су за то постојале.

То, и све остало, што је окруживало последњега и усамљенога Обреновића У. учинило је, да се он у свој својој свемоћи, ипак осећаше немоћан, пред огромним питањима, која су се њега лично и тако блиско тицала, и стајала пред њим, као страшне загонетке, из којих се не виђаше паметна излаза. Јер, има тако положаја у животу, а код владалаца можда в ше но код обичних смртних, у којима утрне сваса људска довитљивост, а почне се помаљати оно последње осећање свију несрегника: очајање!

Да ли је Краљ Александар, према својој душевној конституцији, био довољно способан и за ово осећање, ко би то, најпосле знао. Јер, очајање об»чно наступа после зреле оцене свих околности, узрока и неотклонимих последица; а Краљ Александар није никада био пријатељ зрелих оцена. Но, он је ипак стајао на једној ивици, под којом зјапи дубока провалија, коју му је ваљало пре. скаката, да би изашао на чистину и стао једном на чврсту земљу. Све је зависило од тога скока! Промена од 6. новембра 1902. био је, по свему судећи, први његов корак на томе тешком, а тако магловитом, непознатом путу.

Остало ћемо видети, и то у не више тако далеком року...

ХШ,

Политичке Странке после премене од 6. нов. 1902. — Ваља нам се и на њих осврнути у овом ззачајном моменту, јер је промена од 6. нов. 1902. по себи самој, важна и с обзиром на стање, које јој је претходило, а нарочито с обзиром на правац догађаја, који ће јој даље следовати.

Но погледи Странака били су унапред предопредељени положајем сваке од њих.

И ако су две фузионисане Странке — Радикали и Напредњаци — овом проме:ом у првом реду погођене, за чудо, да су