Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

258 жив. ЖИВАНОВИЋ

дигне, могу, тај погажени закон и тај укинути Устав, да затраже задовољења и да страховито ударе на своје крвнике... Сваком насиљу мора доћи крвав крај, а пре а После!“ У моменту, кад су објављене ове речи, могле су оне изгледати као егзалтације пролазнога утицаја. Али, с погледом на оно, што ће кроз не тако дуго време у истини наступити у Србији, ове су речи на висини правога пророчанства у погледу „крвавог краја“. Али то — као што ће се кроз догађаје видети — није био ни народ, ни закон, ни Устав, од којих би се могла очекивати ова страховита одмазда. Таква су се осећања — што ће догађаји тек обелоданити — зачињала у сасвим једној другој средини... Али горње изразе не можемо, а да их не сачувамо од заборава. Од куда су овакве инспирације могле доћи ономе, из чијег су пера потекле, овде је споредно; сем, ако и оне нису синоним оне чудне изреке, по којој је често „бољи и крај с ужасом, но ужас без краја!“

Но, изгледа, да је промена од 6. нов. највише комешања произвела у Либералној Странци, и то у два, посве супротна правца, који су потицали из целокупног стања и поцепаности ове Странке. Томе су биле израз и две Конференције два Либерална крила, и на њима донесене одлуке, разуме се, супротних тенденција. Те две групе имале су, своја већ позната вођства: једна Авакумовић Рибарца, друга Ј. Андоновић — Ж. Величковића, коме је, изгледа, резервисана видна улога за скору будућност.

Док су Либерали прве групе на својој Конференцији 21. ковембра, сазватој у Београду, донели одлуку: да се захтева Ревизија Устава, доносеног „без учешћа Народ Представништваг а у погледу нове владе „да се акција Либерала има продужити про“ тиву Кабинета Ц. Марковићева, који не одговара духу данашњег уставног реда, ни фактичним одношајима у земљи“. Орган овог крила постаје „Српска Застава“; а сама ова Конференција је белега у досадашњој учмалости овог дела Странке, чија су се два вођа перкодично марили и разилазили. Но, има се додати, да је „Срп. Застава“, за неко бар време, била најизразитији весник опозиције, која је у наступелим догађајима, Авакумовићу и др. осигурала, као што ћемо видети, знатне улоге уз оно, што је Авакумовић својим

личним садејством, сам допринео улози, која му је предстојала. После десет дана, 1. дец. 1902. јавља се и Конференција друге групе. Њене су манифестације биле на династичкој основи, јер ће се ови Либерали: „верни и постојани у традицијама од 1858. руководити и од сад интересима престола и Отаџбине“; но уз то „сажаљевајући и осуђујући сваку појаву у Либ. Странци, противну, овим традицијама њеним“, што је било на адресу представника прве групе. И ови ће потпомоћи Ревизију Устава; програм владин налазе, да би, ако би био извршен, задовољио опште потребе. И ова група оживљује стари орган Либерални „Српску Независност“, и бира — као и прва — Одбор за руковођење послова у смислу донетих одлука. На овој Конференцији виде се присутни доскорашњи посланици Народне Скупштине, оне из 1898. до почетка.