Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

МЕ | -. о ~

"под новим УСТАВОМ 287

оне, нарочито радикална, најблаже реагирале. Односно саме промене, новопокренути лист Радик. Странке, „Уставна Србија“ у својој „Првој речи“ вели: да неће „поћи трагом оних људи, који су готови, да у свакој политичкој промени, која не одговара њиховим парт. рачунима, виде акт неуставности и незаконитости,.,“ Радикали не желе, дакле, да на првом кораку расположе Владу противу себе. Али су за то Ридикали против Ревизије Устава, што је у Програму владином. „Устав од 6. априла, вели „У. С,“ још није сав ни уведен у живот, те се нема никаква довољног искуства о доброти и погрешности појединих његових одредаба, или њиме створених установа...“

Овај је приговор посве био уместан. Али то није био разлог за овакво држање Радикала. Оно је потицало из користи, које је Устав од 1901. дао Радикалима, заузећем истакнутих и некретних положаја, док су они предосећали, да би их Ревизија Устава лишила тога, делимично или и сасвим.

И Напредњаци из „Фузије“ слично су се изјаснили у заједничком органу „Дневнику“. Али, изгледа, да су се Напредњаци у заједници са Радикалима били већ толико саживели, да су, поред осталога и ово изјавили: „Да је Радикализам ,оличен у Радик. Странци, која је прихватила Устав од 6. априла и споразум од истога дана, за Србију, не само потребна, но и једино могућна демократија и бив. Напредњаци, потписници Споразума, потпомагаће и делом и речма ширење у народу идеја Радикалне Странке...“ Ако је ова изјава, у свом завршном делу, необична с погледом на негдашње (после 1882. и даље) односе напредњачко-радикалне, она није безразложна у свом првом делу. Јер Радикали, улазећи у „Фузију“ и примајући значајне и консервативне одредбе Устава од 1901., свакојако су далеко доле сишли са лествица, са чијих су висина негда махалицрвеним барјаком и игнорисали и власт и државно уређење савремене Србије и стања у њој, а прерогативе владалачке у првом реду.

Самосталци су међутим најенергичније сусрели нову владу и њен програм. Еманципујући се све више од старог радик. стабла, они су све јаче истицали свој нови програм и своје држање, тако обележено већ у Скупштини, првој после новог Устава, Узевши „Одјек“, као свој орган и, на протест неглашњих покретача овога листа (из радикалне средине) они самосвесно одговарају у том истом, сада своме листу: „Кад застава на бојном пољу падне, заставник је онај друг, који је први узме... Заставник је — вели даље, том приликом, Љубомир Живковић — данас Радикална Левица“, И Левица је остала при своме, без попуштања и до краја.

Што се пак саме владе тиче, Самосталци њену појаву просто сматрају као акт насиља. „Нека се, вели „Одјек“, Ц. Марковић не ослања на многе примере некажњивог насртања на један народ и његове уставне тековине!!,.,“ „Једног дана, када се понос народни прене, кад се страх умртви, кад јавни морал добије јака поткрепљења, кад се прегажени закон узбуди, кад се укинути Устав по-