Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ГОДИНА ХИЉАДУ ДЕВЕТ СТОТИНА Па

ЈЕ

Осврт на деветнавсти век. — Години, коју исписасмо као наслов овог одељка, суђено је било, да буде знаменита историјска година Краљевине Србије. Она је завршна година у првом столећу васкрсле Србије, великом столећу, које почиње 1804. године, када је зарудила зора слободе у Србији, првим, Карађорђевим, а да се развије и учврсти другим, Милошевим устанком. Године и деценије, у току целог деветнаестог века, тако знаменитог за Српски Народ и за нашу ужу отаџбину Србију, испуњене су бурним догађајима: прво устанцима, за тим бунама, превратима, прогонствима и убиствима владалаца, уставним покушајима и уставним уређењима, ратовима, успешним и неуспешним, али у исто време и културним напорима у свима правцима јавног савременог живота. Ипак, сви ови културни напори, који су, као свој резултат, дали политичку, моралну, интелектуалну, материјалну и сваку другу страну данашње Србије, како државе тако и народа, нису могли изменити главни, т. |. бурни карактер целога деветнаестог века, века Србијиног васкрса и препорођаја. Може се рећи, да је народ у Србији проживео цео тај век готово у сталној револуцији, са релативно малим интервалима мира и спокојства,

1804. диже Карађорђе народ на оружје, и скоро десет година Србија беше ратни стан, без престанка и одмора. Али се и у том херојском ратном окршају створи први облик државе.

1813. сустиже Србију, стицајем прилика, катастрофа тако силна и општа, да изгледаше, да су све тековине првог устанка за свагда нестале. Али тако само изгледаше, јер је морална страна првог устанка надживела материјалну, и после једва осамнаест месеци, јавља се

1815. други устанак са Милошем Обреновићем на челу, који, и ако није имао ни трајање, ни ратну славу првог устанка, имао је у даљем развоју, као реалан велики политички успех: васпостављење Србије, и дефинитивно стварање нове државе, са свима њеним атрибутима, и ако са свима манама савременим, како у вођа, тако и народа. Из тога су изашли нови потреси,

1817, паде глава Вожда Ђорђа Петровића, који се те године беше вратио ~ Србију, да се одатле понова крене свеопшти хришћанска устанак на Балкану. Смрћу Карађорђевом, Милош — нови земаљски поглавар, човек неоспорно великог организаторског та-