Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ГОДИНА 1903 | 299

мила је била сад велика, и узвици „живео Устав!“ дали су јој вово обележје. Није сад била реч о служитељским исправама и фотографијама: демонстрација се ишчаурила као политичка манифестација. Присуство ђака Вел. Школе ударило је нов печат на цео покрет, који, по свему судећи, изгледаше као организовал и добро смишљен и комбинован.

Одмах је полиција ставила у покрет и свој апарат, у првом реду, да спречи долазак демонстраната пред двор — јер је гомила кроз Кнез Михаилову улицу кренула Теразијама, дакле — двору.

На најбржи начин заузета је и жандармима препречена улица недалеко од двора, тамо, где се почиње сужавати, са изречном наредбом, да се демонстранти не смеју нипошто пустити да даље, к двору, продру.

Дошавши дотле, демонстранти наиђу на ланац и сукоб је био неизбежан. Под ударцима камења жандарми и полиц. чиновници издржали су на месту, и гомили није остало ништа друго, но да обрне назад. Сада већ раздражена, гомила је тражила да се искали на други начин и зареди рушити уредништва листова, који нису били уз опозицију. Пошто су прво полупали прозоре на адвокатској канцеларији Живојина Величковића, истакнутог вође т. 38. „Независних Либерала“, демонстранти се окрену на уредништва: „Малих Новина“, „Слоге“, „Вечерњих Новости“ и „ХХ. Века“, како им је које по реду дошло под руку. Док су секод предњих уредништава и Ж. Величковића задовољили само рушењем с поља, лупањем нрозора и гађањем у фирме листова, дошав до последњег уредништва „ХХ. Века“, које је било у „Дубровачкој улици“, у једном негд. дућану на углу — где је сад угао проширене палате Народне Банке — а спрам „Старог Здања“ (жељез. дирекције) демонстранти су продрли унутра, све испретурали, и сложене раније бројеве листа и др. изнели на улицу и — спалили; а на месту је се могло још видети, силество хартија, као сламе на сељачкоме гувну.

Одатле им нијг било далеко прећи на Калимегдан, куда и оду имајући, узастопце за собом оружану полицијску силу, која их је и дотле пратила, а местимице су се и дохватили с њоме.

Изгледа, да је сад настао психолошки моменат, када је са свим природно, демонстрација имала да престане и гомила разиђе. Демонстранти су могли бити задовољни оним, што су од двора до Калимегдана починили; а и полиција исто тако, имајући демонстранте тако рећи ван вароши и збијене у један крај, одакле им __ је требала дати одушке да се разиђу. Али стоји и то, да је раздражење на обе стране било на врхунцу. И кад је полиција извела прво ватрогасце, да још кроз улице Кнеза Михаила, прскањем растерају гомилу — чуо се први пуцањ. Полиција (Види комунике Управе вар. Београда у „Срп. Новинама“ 74. од 2. априла 1908) тај фатални први пуцањ ставља на терет демонстрантима. И онда су страсти проговориле кроз грлиће од пушака, и наоружана жандармерија почела је гађати на Калимегдану демонстранте и пуцњи