Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

-300 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

-су одјекивали као у планини. То није био н. пр. један плотун који се у моменту десв и учини што учини; то је било пуцање "у размацима, са нишањењем у појединце, као на зечеве... Кад први жандармски пуцањ није дезавуисан од стране власти, онда се гађање наставило, и даље нико од власти није у томе жандарме уздржао.'

Али, није се свршило само између полиције и демонстраната. "Тражена је војска, и у мрак се јавила коњица. Многи официри су, сени ван строја, који су се овде онде нашли при појединим сценама, сузбијали жандарме и одгонили их, да тако спасу понеког дерана. Тиме је, очевидно, укрштана акција полиције и испунило се, ма и у маломе оно, што је у једном разговору с Краљем Алек-сандром, рекао овоме, стари политичар Владимир Јовановић. Претресајући, некако баш у ово доба, незгодну политичку ситуацију, Јовановић је давао помирљиве и мудре савете: да је „последњи час, да се приступи извођењу уставног и парламентарног живота у Србији у правом облику његовом“. „Не похита ли се то учинити, додао је Јовановић: „озда није далеко моменат, у коме можете доживети да војска фратернизује са грађанима противу реакције и државних удара, којима се у ваше име Србија упропашћује.“

Једва дубоко у ноћ 23. марта престали су последњи пуцњи и сабијени демонстранти како тако нашли су излаза, и отишли. Но варош је и даље носила све знаке ванредног стања.

! Резултат је тога био, што су на страни демонстраната: на место убијена 2, и „једна несрећна жртва“, једна слушкиња, коју је залутао куршум нашао и на место убио. Од тешко рањених 5. један је одмах умро (то су 4. мртва) а остали су пренети у болницу. Лако рањених само 3., што ће рећи: на 8. које мртвих, које тешко рањених, само 3. лако рањена. Жандарми су, дакле, гађали из близа и присебно, сваки метак са предумишљајем. Са своје стране, полиција је навела, да је пре употребе оружја, био „повређен“ члан Р. Остојић, „сав изубијан“ писар Туцаковић и „неколико жандарма су повређени неки теже, неки лакше“. „После овако варварског понашања руље“, вели се у горњем комуникеу: „акција власти морала се појавити као неопходна...“ Од тада је настало пуцање, са напред наведеним резултатом, коме се у комуникеу Управе, додају повређених још 16. жандарма, али погинуо није ни један. При свем том, остаје отворено питање: од куд овај обрт на страни полиције, и не само употреба оружја, но и онако хладнокрвно гаФфање и за тако дуго време; јер су дубоко у мрак одјекивали пуцњи > Отворено је, даље, и друго питање: да ли је дворски телефон остао миран и неутралан, а Краљ Александар, према ономе што ћемо ниже навести, уздржљив, и да ли није са те стране дошао импулс, за акцију, која је на пушчане цеви избила >

2 Овај свој говор с Краљем Александром, због датог му повода од стране „Српске Заставе,“ изнео је Вл. Јовановић под својим потписом у листу „Штампи“ "бр. 169. од 10. јула исте 1903. године, а напис је његов носио наслов „Пред судом историје.“ Ово саопштење Вл. Јовановића, колико је вредно у целини, толико је важно и са друге једне драстичне изреке Краља Александра, ту изнесене, и која баца светлост на догађаје, па и на демонстрацију од 23. марта... Краљ је, вели Јовановић, почео претити опозиционарима, па је једном приликом и преда мном рекао: „Ако треба (за одбрану престола) да одлете пет — десет хиљада глава, нек од“ лете !“.... „Ја сам му, вели на истом месту Јовановић, одговорио: да његове претње могу само распалити политичке страсти, па изазвати борбу, која га може стати не само круне, но и главе.“ А после оне крваве демонстрације у престоници, рекао сам му, да ће просута крв кад тад наћи осветнике, и да би му сваки пријатељ истине морао саветовати сто пута пре абдикацију, него гажење у крз својих грађана,“

ји

ЊЕ 4 Ћ