Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

Ди ПН ПО И ЕРИ ако МИНАМА ЛАО Стан МЕ | | и пи чи

ТИ = ит 1

388 Е ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Бају од 29. мајар“.—- чији наслов показује и садржину његову. Прелазећи преко парирања сталних инсинуација, које су налазиле израза у Лондону, а потицале из српског пера, од чијег је аутора и сам 4. М. у визу чланака бранио заверенике у „Новом Покрету“ — писац ће споменути појаву нарочите брошуре, штампане у Паризу: „Џез гејаноп еште | Апојегетте е! Ја Зете, раг ил Фтрјотаје |тапсајв“, за коју је писац, кад је то од њега зажељено, дао податке, наглашујући нарочито краљев недуг тога! тпзапну, Енглезима добро познат. Циљ је брошуре био, да се меродавним круговима у Енглеској, куда је ова брошура у све меродавне кругове и доспела, ублажи начин сматрања догађаја од 29. маја, да се објасни његова неминовност, и да се омогући зближење у одношајима Србије и Енглеске, чему је узастопце и следовало познато „решење завереничког питања“ и васпостављање одношаја са Енглеском. Сличне податке, дао је писац и за једног руског публицисту, који је ту жељу изразио свом пријатељу и тадашњем дописнику руских новина, Петру Вукићу. И т. д.

То је, даље, учинило, да је писац стално игнорисао све оне сваковрсне нападе и простачке грдње у разним „антизавереничким“ листовима, који су доцније ницали и пропадали, а били су или дело увређених сујета, или простих шпекуланата, који су једну чисту, свршену и изведену ситуацију намерно мутили, лажи измишљали и објављивали, само да би у мутној води што уловили, или просто, да би своје листице протурали, шпекулишући са лаковерношћу публике, голицајући јој ружне прохтеве.“

Овим, што је писац на листовима овога дела изнео, учињена је и његова исповест 0 догађају од 29. маја 1903. Она је верна и савесна, јер је намењена Историји. Овом се исповешћу ликвидира, а са пишчеве стране, један стари незавршен рачун, да би се учинио крај свима досадашњим, било намерним изношењима, било невиним заблудама и веровањима, каква прате увек овако крупне-до“ гађаје, као што је несумњиво и догађај од 29. маја 1908. године у Србији.

1 Један примерак ове брошуре, која је по штампању достављена и писцу, и он је чувао, однели су аустријски полицајци, када су, одмах после уласкау Београд, 1915. претресли пишчеву кућу и однели и друге разне хартије и спомене од истор. вредности. |

2 За све то време, и све до појаве ових редова, писац је сматрао да такви напади и нетачна изношења не заслужују, с погледом на своје иницијаторе, његове пажње. И ко би паметан у онај вртлог од супротности уносио и какво своје ограЂивање или чак и правдањер Писац је чекао своје време, да мирно н у тишини даде своју објективну реч о свему, што је знао и што се и око њега догађало, као и о ономе што — није знао. А сами активни учесници завере знају, наравно, најбоље, ко је све био и ко није био, и од официра и од неофицира, посвећен у тајну њихова делања и дела, које је тако дубоко засекло у историју Србије и њене, до 29. маја, две династије. То потврђују и посве аутентични податци о завери изнесени у часопису „Књижевна Република“ за 1923. и 24. год.