Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

Ћ МИ НА а АЕ Ни ви МИ на ПРЕ ИЕ а ми 1 ТА 1 Пи МИТ ПИТ МИ па ' · ' + | утеш | у

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА | 88

дицу писца, која би доживела ту трагичну судбу, да заједно са својим старешином пати, па можда и да пропадне услец дела, у коме је њен члан играо главну улогу, да ли са веровања, које су појединци могли имати услед саме претпоставке, да је и писац могао бити посвећен ипак у заверу, ма само и посредно преко свог шурака, а за остале прикривено — тек сви, нарочито млађи официри из завере, у оне, по дом писца претешке дане, показали су толико љубави и предусретљивости, која је ишла до готовости да сеупотреби не само војничко, но и њихово лично оружје према свакоме: који би ма чиме нанео не само какво насиље, или какву увреду, било писцу или његову дому, но и ма какву, ма и нехотичну неправду.

Од онога момента, 29. маја јутру, кад су капетани Ристић и Радивојевић довели кући пишчевој стражу ради заштите; кад је онај други капетан, Драг. Ристић, позивајући писца да пође с њиме у Министарство, претходно часном речију загарантовао да га не води ни у какву опасност, ол момента, када је капетан Илија Радивојевић у предсобљу Министарства иност. дела, позивао писца да сиђе доле, где се образовала нова влада, — није престајала пажња завереника према писцу и према дому његовом. Тиме су

„ови ретки људи, тако идеално честити и несебични, омогућили писцу да премости једну од најтежих ситуација у његову животу.

Ти су људи, у целој прошлости Србије, од пуних сто година назад, ретка појава, и посве усамљена, људи, који су у своме необичном прегнућу за срећу своје Отаџбине, ставили на коцку, са толико необичног самопрегоревања, и свој живот, и несумњиву своју сјајну војничку каријеру, па и сигурност и срећу својих породица, све у идеалном циљу: да, уклањањем једне осведочене сметње на престолу, прокрче Отаџбини својој пут ка бољој будућности.

0 је учинило, да се и писац, кад су ускоро и завереници постали предмет напада, нарочито из иностранства, прихвати њихове судбе, и да их брани, путем часним, начином отвореним у јавности. Већ првих дана, а услед телеграма из неких европских престоница, одакле се захтевала казна завереника, писац је у „Трговинском Гласнику“ (јуна, 1903.) написао чланак: „Има ли кривице у дога-

1 Војничка стража, доведена првог дана, смењивала се уредно неколико дана са новим војницима и другим „началником страже“ подофициром, Кад једног дана, тај подофицир саопшти писцу да не сме излазити, никог примити а намирнице да ће узимати на књигу како зна — капетан Душан Глишић, који је као и Илија Рагдивојевић сваки дан бар по једном долазио, а и по два пут, на жалбу писца одјурио је — готов на све! — да се та наредба, у осталом бег намере издата, одмах тргне. И тако је 6. и било. И то није само један случај те врсте.

Једно вече опет мал не побише војници стражу жандарма, које у трен ока разоружаше, пошто су некако чудно ишли поред ограде, с лица куће пишчеве. Код војника је већ била нека мржња према жандармима тих дана. И да не дође срећом капетан И. Радивојевић, и затече војнике „на готовс!“ ко зна шта би све могло бити.

# Драг. Димитријевић је доцније казао: да, ако би њихово дело промашило, да би се они сами узајамно поубијали, све и да стоји и она одлука, по предлогу Ал. Машиног, да се у том случају повуку на Топчидерско брдо и позову народ па Е. буну. С тога је Драгутин и рањен стално У двору задржао револвер у руци.

! Пол. Ист. Србије ЈУ 22