Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ки Укор

УБ ИЦ жив. ЖИВАНОВИЋ

личних пријатеља из своје прошлости. Он је остављао Странкама да се међу собом расправе и примао је махом постигнуте резултате.“

Тако је, после првих извршених општих избора за Нар. Скупштину, после 29. маја, дошло до нешто зближења између две најјаче групе: Радикала и Самосталаца. Али је антагонизам код нове пол. групе према Радикалима кроз три минуле године већ толико ојачао, да Саместалци у овој пролазној дружби, нису више хтели напустити своју полетичку индивидуалност. На против, они су је наглашавали у свакој датој прилици. Изргз тога стања била је и извесна јача истакнутост Самосталаца, који су ускоро сами дошли и на владу, извршили изборе и добили своју већину, и ако је она у Скупштини била само са једним гласом више, према свима осталима.

Но при томе се није рачунало са већ израђеном полит. „рутином“ старијих Радикала, и еластичношћу њиховога вођства, које је умело наћи стазе и сходне начине и тако опет стићи своме старом постојаном циљу: власти. |

И власт је најпосле пред рат од 1912. прешла дефинитивно У | руке Радикалне Странке, но тек после пролазног експеримента са Коалиционим Кабинетом Стојана Новаковића, који је изазван атаком Аустро-Угарске на српске националне интересе, анексијом Босве ни Херцеговине 1908. год. |

Ушав у рат, који је 1912. силним еланом војничког духа што се са свим основано приписује знатно у заслугу и официрима из догађаја од 29, маја — Радикали нису више били у опасчости, да своје захобивене позиције изгубе. На против, ратни успеси из

рећи ће: „.... И ако ми он (7) није дао да ногом станем на ову земљу, ја радо и признајем, да је Ристић један од највећих наших државника.“ — У другој при- ) лици скренуо је говор на полит. прилике у Србији и Краљ ће рећи: „Несрећа је Ц господине, што у овој земљи нема карактера“ — једна, на жалост, истина, коју је | и сам још скорашњи Краљ уочио. Трећи разговор Краљ је пренео на судбу његова најстаријега сина Ђорђа, после познатог отказа на престо, из кога се разговора видело, колико је он волео свога најстаријег сина и желео бити известан 0 5 његовој судби и положају у евентуалној будућности. — Четврти разговор тицао се партијско - политичких одношаја у земљи, и падао је у доба прелома, када су | Радикали дефинитивно завладали положајима. "

' Лаберална Странка је извршила 1904., а после крунисања Краља Петра, | једну знатну метаморфозу у промени свога партијскога имена. На збору у септембру 5 те год. „предајући историји дела Либер. Странке“, ова добије име; Народна Национална — Странка; а ириврженици њени Либерали у журналистици и иначе буду названи „Напноналци“. То је извео Ст. Рибарац, који је давао изглед да жели | пракупити и све разједињење делове старе историјске Странке. Како је и писац од неколико година био у пасивности Рибарац је пред овај свој поступак, лично ' долазио кући писца овог дела да га склони да се понова вратни у акцију Странке. | Најпосле писац пристане и њему падне у део да напише нов програм Странке, сем што је део о спољној политици редиговао Влад. Јовановић. Но већ после непуна два месеца писац о. д. — видећи да нема подлоге за озбиљан рад — положи оставку не положај члана Глав. Одбора (11. нов. 1904.). А утврђено је, даје Рибарац овајексперименат предузео, да из света уклони једно политичко име, које је негда претенденту, а сада Краљу будило немиле успомене из прошлости. Пријатељ Краљев, Влап. Љотић, казао је ово тад, окр. нач. у Смедереву, Дим. Калајпићу, а овај писцу. Али, то у моменту метаморфозе није за тај необични мотив нико други знао.