Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПИ ИРИНА И АРА ИУ она мр зив клан | Т – . Уна Вата 1 | МА | | у |

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА | 365

1912. и одмах за тим и из 1913. само су те задобивене позиције

учвршћавали. М ако се не зна, каквг би резултате дали избори, расписани у лето 1914. — изненадна објава рата Србији у јулу 1914. учини и те изборе немогућим, док Влада Ник. Пашића остане на свом положају, а земља и народ запливају у рат, који је, са познатом променљивошћу и суровошћу, беснио преко четири године (1914—1918). И ако су Радикала, у новембру 19#8. реконтруисали своју владу и примили два Самосталца и једног Напредњека — препондеравција радикала остала је и даље неокрњена и неослабљена. Стојан Рибарац није хтео прићи овој комбинацији; а после слома 1915. год. прваци либерални остану у Србији, све до коначног исхода српско-светског рата у 1918. год. Тиме је, наравно, пресудни утицаји моћ Радик. Странке, тамо ван земље, ва Крфу н у Солуну, био само већи, са свима последицама тога утицаја.

Тек „Солукски процес“ у 1917. разбио је и ову „пролазну коалицију (јер су Давидовић и Драшковић дали оставке на питању о помиловању осуђених на смрт официра, чему је следовала и остевка Маринковића) и — Радикали су сами на влади ишли на сусрет крају рата и миру, који је донео ослобођење Србије, уједињење Српства и ослобођење Хрвата и Словенаца, који такође

С 1

Аб уз,

приђу новој заједничкој држави у манифестованом акту од 1. де-_

цембра (18. нов.) 1918. године.

То је учинило, да су Радикали свој политички положај схватили сувише супериорвим, све путове и начине употребили, да се на њему и одрже, прелазећи кад год преко најлегалније осетљивости осталих странака, приписујући себи сву заслугу за резултат и исход рата. к

Овако укупно и искључно држање Радикалне Странке имало је своје дејство на остале три: на Самосталце, Либерале и На-

_ предњаке.

Производ тога дејства било је образовање нове, Демократске Странке, у чији су састав ушли чланови Самосталне, Либералне и Напредне странке, са новим заједничким именом и програмом.

Тај знаменити акт изведен је почетком 1919. године, ускоро .

по ослобођењу и проглашеном уједињењу.

Ваља одмах нагласити и једну околност, која је омогућила ово спајање. Представници све три ове странке — чији су старији чланови махом већ били изумрли, нарочито у обе старије странке = припадали су сада у пресудној већини млађем нараштају, којем је лакше било и решити се на ову, по интересе земаљске, врло корисну комбинацију.

Само је један био, који није хтео схватити замашај жртвовања старога и махом преживелога стања, за ново. То је био Ст. Рибзарац која је, по повучености Јов. Авакумовића после 29. маја, сада присвајао себи вођство Либ. Странке, изводећи и њено напред поменуто прекрштавање у „Народну“ не осећајући, да је он био први, који је узео иницијативу за промене имена политичких