Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПРИ РВ ке линка

РА. ·

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 578

)

"Радом Малобабићем. Она! је и извршена у зору 13. јула 1917. у једној _ забаченој долини недалеко од Солуна.

Но' са последњим плотуном, којим су угашени животи осубени, није ствар била свршена. “

Она је, на против, узела озбиљан обрт.

У влади је насгала криза, услел питања о помиловању, којој је била последица иступање министара Самосталне Странке, Драшко-

вића и Давидовића, којима је следовао и трећи, представник Напредне

"Странке др. В. Маринковић. Влада је остала сад на Рад“калима, све до краја рата и закључка мира. Комплекација је била и у томе, што су у погледу на смрт осуђених официра, игнорисани добри савети и жеље ол стране неких савезника, чији су представници ток процеса на месту живо пратили и своје владе обавештавали., ЧОпшти утисак на српске кругове, како оне непосредно у Солуну, Крфу и фронту, као и на даље (по Француској ит.д.) расуте, био је тежак, како сведоче они, који су прешли Албанију и тамо били. Талас тешког изненађења запљуснуо је и окупирану Отаџбину.“

Према целокупном овом стању ствари, Влада је сматрала за неопходно, да заузме положај и јавно обележи своје погледе и на "резултат Солунског процеса, нарочито баш у погледу на осуђене, а од помиловања искључене и стрељане.

То је учињено у једном врло опширном акту самога Председника Владе, који је носио наслов: „Комунике Краљевско-Српске

Скупштина на Крфу појавила се интерпелација о томе: како је Петар Мишић могао бити Председчик и судија у првом суду, кад је и он лично под ислеђењем за дело покушаја убиства, на познатом збору у Крајини, где се као доцније пензиовисан кандидовао, и пуцао из револвера на једнога грађанина и ранио гаг! Но интерпелацији није дато никакво следство, што Мин. војни „није знао“ за те околности! Најзад, судије оба суда донеле су једногласне пресуде са тешким осудама у њима изреченим, И смртна пресуда првог суда, за седморицу, није измењена ниу "великом суду. Али се у овоме догодило ипак то: да је судски потпуковник Бранко Гаталовић одвојио мишљење, да не постоје правни разлози за изрицање смртне казне ни за једног од оптужених. Наводећи све ове важне околности, које су пратиле суђење у Солуну 1917. године, остаје свима садашњим и будућим нараштајима очекивање, кад ће се створити могућност, или за ревизију процеса, или за стручну правну ревизију свршеног чина, како је и у почетку примедбе речено.

1 Капа је у октобру 1924. био подсећај на чувени „Велеиздајнички процес“ 1909. у Загребу, у списку оптужених било је и име Рада Малобабића. Тим ће поводом саветник Жив. Аранђеловић, раније начел. окр. подринског о Малобабићу рећи: Имао сам и ја прилике, да га због неких патр. послова познам. Био је то човек васпитан, одан и у пословима повереним му посве поуздан.

2 Чак је и писац у далеком Нежидеру преживео један немио догађај. Јутру 6. нов. 1917, бануо је у собу главни командант, са два официра, и извршили су код писца и његовим свима стварима, један веома строг прави аустријски претрес, узев му сву добивену кореспонденцију (из 1916 и 17 год.) Чак су и капу цепали, да ваде из ње уметнуту хартију! Нарочито је одвратан био јелан официр Хрват саРијеке, Кадсу доцније писцу вратили кореспонденцију, видело се да је знатно смањева. Све, где је, које кад емоменуто име Д а“. Т. Димитријевића, то је задржато, што се види“ по неким враћеним картама, да је им= његово подвучено црвеним мастилом. Но три повратку се десило, да је међу картама заборављен спроводни акт нежидерске команде, из кога се видело да је пишчева кореспонденција шиљата полицији окупажионој у Крагујевац, за што то је остало непознато. —