Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

374 | жив. ЖИВАНОВИЋ

Владе“ и објављен у службеним „Срп. Новинама“ бр. 75. на дан 26. јуна 1918. —

Комунике је обухватио многе важне моменте савременог положаја. Његова опширност нека би била тиме овде означена: што је комунике обухватао три целе стране службенога листа. Ту се говора о кризи, о оставци три министра и промени владе на Крфу на дан 10. јуна 1917 — пет дана по коначно изреченој пресуди Вел. Вој. Суда (5. јуна), а за које је време у саветовањима преламаво питање о помиловању. — Ту се изриком и каже: „Ова је оставка дошла услед појављених несугласица у питању помиловања лица осуђених на смрт, од стране редовног војног суда, за покушај преврата и велеиздаје...“

И онда се још у првом ступцу комуникеа, даље, изјављује:

„По мишљењу новог Радикалчог кабинета, и пошто су са лушави надлежни Министри и прочитана пресуда, од помиловања од смртне казне изузета су само тројица: два официра, коловође, и један аустријски грађанин, за које не само да нису постојале олакшавне околности, већ су на против постојале многе отежавне околности (речи у оригиналу подвучене!), које су неминовно морале спречити Министарски Савет, да их предложи за помиловање Њ. Кр. Височанству Престолонаследнику“.

Речи по којима су „постојале многе отежавне околности“, које су пресудиле о животу погубљених, теже су по свом оптужничком карактеру, но и саме пресуде два суда, у којима се сем онога што оне у себе садрже, не налазе наглашене никакве нарочите и засебне још „отежавне окол«ости“, и ако те пресуде чине скоро читаву књигу у књизи о Солунском процесу.

Само се собом намеће питање: У чему су могле бити те многе отежавне околности — које су владу определиле, да не предложи помиловање. ј

Те су „отежавне околности“ без сумње биле познате влади, кад их наводи и чак те речи једине подвлачи у целом огромном коминикеу.

Комунике, дакле, није могао казати, на шта је влада мислила, и у чему су се управо састојале, те „многе отежавне околности...“ То ће, са свим доцније, бити боље одређено.

Али остаје важан факт: да је влада била у положају, дасеи нарочито изрази о свему. Но свим тим само је у толико више истакнута важност Солунскога проц са и значај прве означене личности, искључене (са осталима) од помиловања и стрељане.

Но солунски фантом није тако брзо могао отићи под земљу. Он је ушао и у следећу годину, и скоро у целој Европи представљао отворено питање, расправљано на све стране, нарочито у јавности. великих савезника. То расправљање прешло је и у следећу, 1918. годину, и после навршетка године дана од извршења пресуде.

У Лондону је народ наш, поред толиких других, имао и једног олличеог пријатеља. То је Сетон Ватсон оснивалац листа Тће Ме Епгоре. У бр. 97. од 9. МШ. 1918. изашла је под насло-