Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

396 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

умерености и поштовања воље народне, изражене, кроз деценију и по, у разним Скупштинама, а не мање и у великим жртвама. По ретки су владаоци, који се вољно подвргавају нужности,

да остану у односима, који сједињују велики ауторитет и велику

_ Уздржљивост. Кнез, доцније Краљ Милан, свесно и безобзирно је прешао | и, са!

ао ускоро

свој метод владавине, довео је до абдикације, а у народу своме створио бурна расположења, Све је то обележено сударима сваке

ежну границу и, упражњавајући доцније само

врсте и працено неуспесима исто тако сваке врсте.

И док је Кнез Милош спуштен у гроб са славом и чашћу која му је указана као творцу државе; док је Кнез Михаило оставио, и после своје смрти, “ народу дубоко уверење, да је он био тај, који 6 на широке п „сти, да га није ненадна смрт у_најброљим-камерама-нпрекињула, дотле Краљ Милан, и после видних успеха из прве половине своје владавине“и при својој неоспорној даровитости, свршава као про-

машена“ егзистенција владалачка на престолу, -са-кога—силази да, најпосле, заврши свој бурни живот са једним разочарењем најтеже врсте, које му је приредио његов син јединац. Династичке ствари беху и сувише видно окренуле низ брдо, са четвртим Обреновићем.

Краљ Александар | последњи Обреновић, може рећи провео је десет година своје владавине у стал “ом рату са својим савременицима. Као нека врста освајача, заузео је краљевски престо, преко. изобараних ауторитета, Краљевских Намесника,_који су и њему, као оцу његову, на врху државне управе, претходили, да најпосле и преко рушевина његова Престола, дође понова у Србију династија, коју су враћени Обреновићи, пре четрдесет и пет година заменили-били.

Али се, у детаљном излагању политичких догађаја, како је то спроведено кроз све четира књиге овога опширног дела, и то јасно видело: да Владаоци нису једини творци и носиоци политичких догађаја, као ни политичког зла и добра. '

Ако је се то и могло рећи за доба ранија, за доба друге владе Милоша и М-хаила, када је све потицало са престола, то се већ не може тврдити за политички живот Србије, од доношења првог државног Устава у 1869. години. А још мање се то може тврдити, по ступању у живот следећих пространчијих Устава, који су давали великога замаха живим политичким силама, оличеним у старијим и новијим Политичким Странкама, чији је наизменични рад брижљиво такође изнесен, кроз све четири књиге овог дела.

Траг, којим су кроз Историју свога народа прошле српске Политичке Странке — које су прави носиоци политичког делања — обележен је и стваралачким и рушилачким знацима;а упоредо с таме, и са појавама политичких личности, најсупротније вредности. Поред државника у пуном смислу речи, тако заслужних за своју земљу било је пролазних величина, које су у болесним приликама вољом владалачком постављани за државне управљаче, као и посве обичних фигура, до безобзирних предводника гомила,