Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

40 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

још незапречени и једино могући. Једно од средстава за постигнуће тога циља, било је и прећутно допуштање да садашња влада помаже Либерале у њиховом постепеном подизању, у заузећу положаја, па и при успеху на изборима 23. маја ове год. Тиме се није апсолутно ништа предрасуђивало ни о коначном држању Странке, а још мање о њеној самосталности.

Није нужно понављати да је и влада — или боље рећи оба Краља — имала свој рачун, а казали смо да је ваљало будним оком пратити шта влада ради, јер је влада била прост извршилац краљевих намера. Као сведоџба, да и Либерално попуштање према влади није ишло до порицања себе сама и своје самосталности, нека послужи, између осталога, и чланак у „Српској Застави“ бр. 42. од 9. априла. Тада се могло већ спазити, да и влада, помажући умерене елементе, на супрот неумерених, ипак то не чини ради самих тих умерених елемента, колико у циљу: да из њих створи неку трећу категорију, неку врсту анонимних политичких група, као неку „ешкију“, независну од пол. Странка и њихових застава, и којима ће она, односно краљеви, после сами располагати.

С тога је поменути чланак „С. 3.“ и понео наслов: „Неу ешкију!“ Ту се, између осталога говорило и о регуларној војсци једне странке, која иде под својом пол. заставом; али се давало на знање и ово, што се предпостављало на страни владиних намера, које су се у свему огледале, па и у недостатку нарочитог свог пол. листа '. „Није, кажу, нужна ни организована војска, ни политичке заставе, — говорила је С.3. — већ онако политичка „ешкија“, која ће имати дан и комад, па докле се дође, докле се допре. Хоће ли ешкија уз пут изгинути, или ће се што дома вратити, шта се то кога тиче! То је судба свију ешкија; јер оне и на суву представљају ону интересантну направу, што се на владама зове — „неврат“. Све ће дакле поћи у неврат.

„Зато ће опет бити двогуба дужност сваке регуларне политичке војске, да се држи своје регуле, и да се и у овој вреви јави цела, сложна, привржена својој Застави. За Либерале ово је двогубо нужно, што као има знакова, да се они траже нарочито у „ешкију“. Сироти либерални домаћини, шта су они Богу згрешили, да баш њих на зор „сортирају“ са „ешкијом“. Но за то ми на време свирамо у трубу, и свакоме свом војнику дајемо на знање: Сви на биралиште, сви под заставу, нико у ешкију!“

Поред својега успеха, да бројно продре на изборима и са што бољим својим представницима, Либералза Странка имала јеи

! Влада је се отказала чак и тога, да има свој лист, као политички. Место тога, она је, ускоро по своме доласку на управу, основала тако названи: „Вечерњи неслужбени лист“ као додатак званичних „Српских Новина“. Ту су свршаване поземичне потребе владине, одговарало се на нападе разних партијских листова. У једном од бројева тога „неслужбеног листа“ нападнут је и лично писац о. д., као глав, уредник „Срп, Заставе“. Популарно и просто име овога органа владиног са дугачким насловом било је „Прирепак“. Влада га је обуставила око половине априла, пред изборе. Иначе се и двор сем владе бринуо по мало за по неки лист, као нпр. „Српски Завет“, „Мале Новине“, који су такође бранили савремену политику,