Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 41

„други циљ: да се омета уједно и успех Радикала. Ту се она пот-

пуно слагала са владом, и то није била никаква тајна, као и то, да су за све ово криви и сами Радикали својом осионошћу кад су на власти, својом ароганциом каш су у опозицији, својом искључношћу, кад су у могупности, или чак при простом изгледу, за какав свој успех. За доказ свега овога служе толики изнесени подаци на предњим листозима; служи и целокупно држање Радикала према Либералима и у току саме ове изборне кампање. Потиску-

јући овога непомирљивог противника, Либерална Странка или тач-

није речено Либерали или поједини месни пододбори из истих разлога, су се ограђивали да чине авансе другом слабијем, а то су били Напредњаци. Тамо где би успех за Лаберала, а против Радикала, зависио од удружења са Напредњацима, оно се не би одбило, нарочито кад би још и кандитат са Напредњачке Стране био човек, коме се не би имало шта замерити. Такав је случај био у Београду.

Али је влада опет од оваквих допуштених изузетака, о којима је сама странка, њени људи имали да се изјасне, свом силом и свима својим великим средствима ишла на то, да начини за се правило. Она је то тежила у два правца: и намећући, где се може Напредњака, и сузбијајући по некога по њеном мишљењу „опаснога“

либерала. Тако је влада закорачавала у чисто партиски и чак ин-

тимни круг либералне акције: а ови су се, по могућству бранили од тога. с каквим коначним успехом и исходом, видећемо по изборном резултату и бројним односима, који се буду показали при избору посланика и Либерала и Радикала и Напредњака, А, узгред буди речено, имало се изабрати 194 посланика, према томе наименовати њих 64. а цела Скупштина састојала би се из 9258 чланова — број велики, који је допуштао и влади и странкама велики размах.

Напредњаци опет, повлађени овако од стране владе у којој

_је била чак већина напредњака по прошлости, не изузев ни самог

! Чак ни београдски месни партијски либерални одбор није био поштеђен од оваквих утицаја. У Београду је ишло мучно са кандидацијом, где је прво био кандидат потпредседник глав. одбора Димитрије Стаменковић, одличан човек — и председник Трг. Удружења, а и Пера Н. Јовановић, такође одличан члан странке. У средину одбора, који је држао састанке у уредн. „Српске Заставе“ дође главни секретар мин. унутрашњих дела Живојин М. Протић, до пре две године уредпик „Српске Заставе“ и „не као орган мин. унутр. дела, но као стари, опробани пријатељ“, одлучно саветује, и у интересу странке, да се одустане од кандидације Стаменковићеве (коју је овај сам напустио вахваливши пријатељима). Са тога је настала читава експлозија, услед протеста присутног писца о. д. и услед таквог мешања владе у чисто унутр. делокруг странке, ма и у име пријатељства, од стране г. г. Министра и његова секретара, који беху оба доиста либерали. И Јовановићева је кандидација напуштена, и, најзад се уставило на Лрагомиру В. Радуловићу, који је кандидован са Голубом Јанићем, напредњаком. Но, око тога се видело толико муке, да је објављена кандидација за Београд, носила датум: 20. маја једва три дана пред изборе. Улога Ж. М Протића, дотле и дуго после, блиског пријатеља Ст. Рибарца, потицала је из његовог положаја. Доцније је он постао и окр. начелник у Зајечару, за ове владе, и изгубивши тај положај, он је при про-

мењеним приликама, после 1900. био опет уредник „Срп. Заставе“ под Јов. Ђ. Авакумовићем .