Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

48 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

били активни у „подмуклој завери противу нас (Либерала) од !. априла 1893.“ — Радикални Орган пропраћа ово место следећим

значајним речима, управљеним очевидно на адресу Краља Александра:

„Млади Краљ Србије, задахнут узвишеним идеалима о задаћи Српскога Краља, одгурнуо је достојанствено оне историјске ноћи овога Намесника, упутио га у његову Кулу, да у њој размишља о ненаситости и парама. У тој сврси Он (Краљ) се обратио за сарадњу људима, који су неоспорно представљали уверење и мисли целог Српског народа, и чија се лојалност оспоравала само у тренутцима, кад Јов. Ристић није другојачије могао да их опањка и оцрни тако је освануло јутро, после Цвети (1815.) најсветлије, најузвишеније и најплеменитије у Историји унутрашње политике Дома Обреновића УМ. од кога су наши душмани, поред све његове младости, почели били од првога дана да зазиру, а чије су намере могли, опет од тога истог дана, да ремете и оцрњују они, који су држали да имају монопол на памет, државништво и лојалност. Тај идеални поступак Његовог Величанства Краља Александра | коме су се сви европски владаоци дивили, господин Јован Ристић, ето, назива подмуклом завером и та његова осуда разноси се широм целе Србије..... а

Колико ласкања садрже ове речи, а на адресу „Младог Краља Србије,“ кога су Радикали и онда, у наступу првоаприлске радости и задовољства називали „Великим Александром!“ Али људи, који се сами називају „сарадницима“ фаталнога чина од !. априла 1893. сада, кад су збачени са власти, заборављају: да су они били ти, који су, сарађујући на „првом априлу,“ научили „Младога Краља“ и „Великог Александра,“ да сме и може слободно и некажњено вршити државне ударе смећући с ума, да се они могу једном и противу њих самих окренути. Али Радикали су спадали. у ону врсту људи, каквих је мора бити биломну Пруској и Немачкој, где има једна пословица: „Рег Котшо 151 абзоји, зојапсе ег ипзегеп МоПЏеп Фаг.“ Тако и Краљ Србије, може чинити апсолутно. што год хоће, па и државне ударе изводити, само ако су они по вољи Радикала, који се и у овој прилици, а горњим речима, обраБају „младоме Краљу“ и само што не довикну: Зар нас не познајеш више, Господару, та ми смо твоји стари сарадници и савезници из „оне историјске ноћи.“ Али овога пута остао је апел без одзива, ма како да јеон иначе могао бити по вољи „Младом. Краљу,“ величајући оно „јутро, после Цвети (1815.) најсветлије, најузвишеније и најплеменитије у историји унутрашње политике Дома Обреновића,“ предсказујући чак и „тихо вече“ тој владавини.

Исто су тако остале несаслушане и све многобројне молбе, које су Радикали из целе земље управљали лично на Краља, тужећи се на изборну праксу власти, објављујући те све молбе у „Одјеку.“ Стара тактика! Као год што су пред изборе 1893. обасипали жалбама Краљевске Намеснике, тако сад обасипају Краља.. Кад су сами на власти, онда су жалбе упућене Краљу акт неуставан и „улизички“; а кад су други на власти, онда је Престо,