Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 58

штини, како по броју у коме су изишли из избора, тако и путем наименовања. На седам дана по изборима, 30. маја, изашао је указ о наименовању посланика. Наименовано је њих 60 (само су четири места остала непопуњена.) Међу наименованима било је много Напредњака, доста Либерала, а и по неки — Радикал, наравно од умерених и из редова чиновништва, које су подржавали по неки од чланова владе или лично или по сродству, и вукли их за собом, наравно по њихову пристанку, и њих у Скупштину увели више ради декорације.

Једновремено са наименовањем посланика, изашао је указ о састанку Народне Скупштине, у Нишу, на дан 17. јуна ов. год. као сазив за прошлу 1897. годину. Доцније ће, као што ћемо видети, Скупштина, у току рада, бити указом претворена у сазив за ову 1898. годину.

Либерали су, дакле, имали већину у овој Скупштини.

Но, прва појава, која је пала у очи, била је та: да овом факту нису следовале никакве парламентарне консеквенције. Влада је у своме личном саставу остала иста. Није било ни делимичне реконструкције, а још мање промене у смислу бројних партијских одношаја у Скупштини. У влади је остао и даље онај један члан Либерал — Јеврем Андоновић, који је уз непосредну сарадњу оба Краља, оваку Скупштину и саставио.

Има се одмах приметити, да су овоме ишле на руку и прилике у самој Либералној Странци, нарочито у погледу правих првака и оних, који су се међу прве убројавали. Ристић, вођа Странке, видно већ порушена здравља, а чврсто решен да више не улази у владу, одбио би, без сумње, бар лично, свако учешће у каквој евентуално новој влади, са либералном основом. Али то није сметало, да се образовање владе, са повећаним бројем либералних министара, ипак изврши под протекцијом вођа Странке. Али и то је било тешко, готово немогуће, бар не онако, како би требало, ако би се желео уштедити експерименат да се праве „нови људи“. Јов. Авакумовић, за Намесништва предводник Странке и председник либералне владе, беше се, као што знамо, још од марта 1895., пре три године, повукао давши оставку на положај своју Глав. Одбору. Ст. Рибарац, сада први потпредседник Странке, у прошлој либер. влади министар унугр. дела који је својим агитационим способностима на се привукао погледе многих у Странци, на жалост, својим чудним, често необјашњивим и све некако засебитим поступцима, поодавно, а нарочито у последње време, беше се удалио од целине Странке и мал те не би се могло рећи, да јој је био у опозицији. Ово, по Либералну Странку фатално стање, олмах је експлоатисано од стране Краљева и, не без права, указивано је на растројство у врховима Странке. Остао је само број, који се оличавао у Скупштини, Али и посланици су, по закозима Психологије _ Гомила, обични људи, који, лишени вођства у свом духу и смислу, постају жртва буди које друге, јаче стране. А ту јачу страну, у овоме случају није требало дуго тражити; она је била ту — то је био