Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

52 жив. ЖИВАНОВИЋ

бора“ резумирао је цео овај крш од речи и одговорио радикалном органу „Одјеку.

„Свакоме је пукло пред очима — говораше се у том чланку „С. 3.“ — и свакога је изненадила, место легиона, она празнина на бојном пољу од 23. маја, да не само што није било никакве радикалне победе, већ није било ни мртвих ни рањених : није било просто никога! Или, молимо, сем оног штурог успеха у Ужицу', нешто отпора у Ваљеву и тутња по Београду, где су још Радикали овога пута лиферовали изборну битку, па ма је и изгубили, или бар да су противнику по скупу цену победу дали. Од свега тога нема ништа. По Радикалима, Србија би 23. маја пре личила на напуштен логор благовремено побегле војске. Радикална Странка постојала је 23. маја само у ступцима „Одјека“; одатле је она неограничено располагала још једино оним, што јој је стајало на расположењу: својим поганим језиком. Палацала је до избора, сикће после избора! —.

„Господин Ристић, Либерални проглас, чак и г. Живан Живановић и др. сад су дакле таман дошли Радикалима, да — вичући на њих поименце, и бацајући се блатом на све што им је на домету, — спасу бар привидност..... Но, и ту ће имати онакав нсти успех као и на биралишту. Декаданс радикални и у моралном погледу иде упоредо са опадањем тако обожаваног њиховог „броја“. Било је времена кад су улввали страх. Сад уливају само сажаљење. Радећи, као што раде у свом „Одјеку“, доћиће најпосле на лествицу: да их свет мора, хтео не хтео, и да презире“.

Ово што наведосмо из листова обе Странке довољно је да илуструје њихове жалосне узајамне одношаје у овом важном времену. Мржња је заменила све разлоге, и тиме је доста речено. За владу је било ово таман добро дошло, она је рачунала, да је на изборима победила, у толико, што је сузбила Радикале а помогла изабрати Либерале и Напредњаке! Алн за владу није још било извесно, је ли то баш њена сигурна победа, и да ли је она сигурна, са својим положајем на спрам овакве Скупштине, која ма да је умерена, она је не мање и партијска, док влада је непрестано важила као „неутрална“, „ванпартијска“.

Но, влада је, на случај непокорности од стране Скупштине или кога њеног дела, имала у резерви још једно средство, још један ауторитет: то је био Краљ, или боље рећи два Краља. Развој догађаја на Скупштини која је предстојала, показаће, да је и влада с разлогом рачунала на овога чиниоца, који и до сада није стајао мирно, нити остао на висенама неодговорних и неприкосновених сфера. Краљ, и један и други, давно су били сишли у арену свакодневне борбе.

То је, наравно, задавало брзге и Либералима, и ако није било разлога да они буду незадовољни бројним одношајнма у Скуп-

! Избор радикала у Ужицу, био је, кажу, нека врста досетке од стране саме владе, која је желела да се избере бар овај један радикал.