Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

58 жив. ЖИВАНОВИЋ

вршила свој посао, заштићена од свих споредних утицаја и дошаптавања, каква се у Београду, где је центар политичког живота не могу отлонити. -

Свој долазак у Ниш Краљ Александар је обележио нарочитим говором са дворскога балкона. Пошто се дао поздравита од стране председника општине добродошлицом која је скопчана била са бакљадом у вече 15. јуна. — Краљ је изговорио један од својих већ уобичајених говора, у којима је он наглашавао верност Нишлија према његовом оцу и према њему, даље је објашњавао своју политику, којом је још од 1894. „стао на пут бесном и разузданом партизанству, које се под уставом од 1888. било развило у нашој лепој домовини;“ уставио се на промени од 11. октобра пр. год. њеном смеру и значају, опет „да учини крај бесплодној партијској борби и да је замени корисним радом за напредак и развитак друштвени;, одавао је народу правду и признање, који се такође одазвао његовом позиву, и 23. маја ове године „показао да потпуно одобрава политику од 1!. октобра“ и „изабрао људе одличне, људе од реда, који су вољни да ме потпомогну; а у даљем разлагању изразио је своје очекивање: „да од сада једино људи од реда имају утицаја на држевне послове,“ а ти су се послови, у овом моменту оличавали у Програму, који је Краљ такође додирнуо. Краљ је, кратко речено био задовољан и извесна победоносност говорила је овог пута из њега. Он није пропустио да за радост Нишлија веже и божићни догађај „што данас на челу наше војске виде мога узвишеног оца, њихова ослободиоца“, који се „примио у таквом стању једне активне улоге.“ „Србија мора да буде сталан и поуздан елеменат мира и реда на Балканском полуострову и сви противни гласови, који се протурују, из основа су измишљени“. „То је — узвикнуо је Краљ на завршетку свога говора — моја дужност, то је дужност моје владе, то је дужност целог народа“.

Овај говор Краљев био је увертира у парламентарни рад, који је настајао. Овај је говор отварао нову серију Краљевих манифестација, у којима се огледало све веће и све јаче његово лично истицање у држави, пред владу, пред Скупштину, пред све друге чиниоце. Није се више чак ни толико труда показивало да се све то у какву мање видну форму обуче. Све је ово подсећало на времена Кнеза Михаила и његов ауторитативни режим од 1860-68. Но при том упоређењу, јасно одскаче дисхармонија у погледу владалачких личности. Краљ Александар, као и његов отац, није био оно, што је у својој личности оличавао, и као човек и као владалац Кнез Михаило! Говорећи овако отсечно, Краљ је желес да се чује, види и зна, да је од сад он алфа и омега свеколике политике у Србији. Влада је мала“ да“ даде саме јен спољашњу

форму овој привидној_ парламентарности, општећи са Скупштином

и подносећи јој предлоге св. је; краљев утицај имао се распростртг

чакти на претходно обработавање посланика, да ни један прелном нарозито они за које су сеоба. Краља интересовали, а то нису