Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПРЕДГОВОР

Деветнаести је век, век васкрса и ослобођења Србије. Потонувши тако рећи у историјски заборав 1459., — када је целокупна велика област до скора моћне и славне Немањићске Србије, коначно потпала под турску власт и подељена на пашалуке у освајачком турском царству — Србија је поново васкрсла у устанцима славнога спомена почетком 19. века: 1804. под Ђорђем Петровићем Карађорђем и 1815. под Милошем Обреновићем.

Но потпуно ослобођење Србије, до њене независности, потребовало је своју поступност. Као год што је после велике битке на Косову, о Видовудне 1389., требало даљих седамдест година, да Србија, поступним изумирањем, подпадне под турску власт сасвим 1459., тако јој је и у 19. веку требало толико исто времена (од 1804 до 1878), да од поновног васкрса свог, до потпуне независности, збаци и последњи траг турског господарства, под којим се губила кроз неколико векова.

Од 1804. до 1813. потпуно слободна, Србија 1813. понова подпада под турску власт, као и до 1804. У 1815., одмах после првих успешних бојева са Турцима, Милош Обренонић успева да створи неку врсту трпљење, но ничим неујамчене аутономије. Требало је даљих петнаест година трудна рада и усиљавања сваке врсте, да тек 1830. буде султанским хатишерифом призаата извесна унутрашња самосталност нове српске државе. Па и то је било после

једног сретног рата, који је Русија водила против Турске и закључила уговором мира у Једрену 1829. Турска је била принуђена тада, да се сети и Букурешког уговора о миру с Русијом из 1812 године, када је она, још за Карађорђеву Србију, била уговорила и пристала на унутрашње самоуправљање Србије. Но члан 8. тога уговора није ни дошао до извршења због Наполеонове инвазије у Русију и турске у Србију, која је имала као последицу слом Карађорђеве Србије у 1813. години. Али је Букурешки уговор остао ипак први међународни акт за признање нове васкрсле Србије. Једренски уговор о миру дао му је санкцију; а кнез Милош, после добивенога царског хатишерифа, умео је наћи пута и начина да се и изврши хатишериф, који је садржавао и проширење Србије са „шест нахија“, све докле је Карађорђева стража чувала.

!' Овај знаменити акт свечано је прочитан на онда пустом месту код цркве Св. Марка у Београду, далеко и од градаи вароши, где су били Турци. Ово су место стари обележили видном хумком, која се у остатцима може и данас видети према северној страни од цркве, али без икаква внака. Тако ће се ово историјско место временом и са свим ивгубити и заборавити,