Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ 9

Промена на престолу у децембру 1858 године, извршена СветоАндрејском Скупштином, вратила је понова династију Обреновића на српски престо и коначно рашчистила са остацима олигархијских уставобранитеља, од којих су се неки, као Ил. Гарашанин, умели брзо наћи и у новом стању.

Наше дело, у својим разлагањима, почиње, дакле, са овим добом, са Св. Андрејском Скупштином, у којој има водећу улогу нова, домородачка интелигенција са династичним елементим из народа, противио улогама ранијих времена, када је придошла интелигенција са антидинастичним елементима учествовала у променама од 1839. и 1842.

Већ ови, довде изнесени моменти показују, колико је пуна промена периода од 1804. и 1815. до 1858. године. Историја Србије у 19. веку, тако је испуњена знатним и бурним догађајима, да су се за њих — поред домаћах писаца — заинтересовали и знатни страни писци, али поглавито за устанке и догађаје из прве половине 19. века.

Од домаћих писаца, знаменити Вук Ст. Караџић, као писмен савременик оба устанка, оставио је историјску грађу, којом се нарочито користио Леополд Ранке, при писању свога дела „Србија и Турска у 19. веку“, као што се и и српским изворима за своје дело „Србија и Русија“ служио Нил Попов, нарочито за своју завршну књигу „Србија после Париског мира“, радећи је по записима Јеврема Грујића.

Као домаћи историк у правом смислу речи, истиче се др. Мих. Гавриловић, својим монументалним делом „Милош Обреновић“. Већ само ово име казује, које доба обухвата ово дело. Од осталих писаца, Милан Ђ. Милићевић у своме „Поменику“ сачувао је у биографијама, од заборава један херојски нараштај из оба устанка, коме дугујемо за васкрс Србије. Но ове биографије знаменитих људи у Србији, обухватају исте све до краја 19. века.

Доба, од момента где је стао историк „Милоша Обреновића“ (подразумевајући ту и ГМ. свескујош нештампану), па до године 1858. нема, у главном, своје потпуне историје, све и да је поред обалих ранијих писаца, Јов. Ристић у својим студијама о „Олигархији“ и њеној владавини, говорио о догађајима и људима тога доба, па и о доцнијима (све до 1872 год.); но онјето чинио поглавито са гледишта „спољашњих одношаја Србије“, а у три књиге тога назива. Историјска обрада доба од 1838 до 1858. пуна је празнина, и у погледу историје тога доба важи у свему оно, што је у предговору својега знатог дела „Уставобранитељи и њињова влада од 1838—1858“ разложио Слободан Јовановић. И ако сам писац овога важног дела не даје истоме пун значај политичке историје доба на које се оно односи, „Уставобранитељи“ дају врло јасну слику о носиоцима власти и њиховој владавини, тако, да се „Уставобранитељи“ могу сматрати као продужење наше историје после „Милоша Обреновића“. Већим својим делом, овај се спис бави нарочито свим оним, што је претходило знаменитој Свето-