Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

жив. ЖИВАНОВИЋ 13

кога прекора, како у погледу схватања саме посланичке дужности, тако и у личном присуствовању пословима скупштинским. За немање кворума у скупштинама ранијих времена, наша парламентарна историја не зна. За све то наћиће читалац података у току овога дела.

Време, тај огромни чинилац у социјалном и политичком развоју човечанства и појединих народа, јавља сеи у Србији као фактор. У Србији су као етапе тога развоја биле, у прво време, разне буне, доцније, поред пресудних закона, који су садржавали какву напредну или назадну реформу, у првом реду и државни Устави и ако не свакад у прогресивном смислу и у нормалном доношењу тих Устава. Разни државни удари и други судбоносни политички преломи, пресецали су континуитет у развоју и враћали зачете правце и струје насално назад. Али је те људске поступке, не једном, корегирала логика догађаја, и доводила до сувравења, разне, велике и мале виновнике поремећаја правног поретка и правилног

развоја политичког и државног живота у Србији.

Све је то, до крајњих узрока и најдаљих последица, брижљиво разрађено у делу, које пружамо читаоцима.

И ако ово дело почиње са Свето-Андрејском Скупштином, а то ће рећи са повратком династије Обреновића, династички разлог није био меродаван за постојање овога дела, ни његово извођење.

(0 владаоцима се у овоме делу говори, у колико су они, сваки у своје време, били, по свом преважном положају, велики политички чиниоци, и утицали на судбу земље, кад у добром, каду лошем смислу, кад као једини чинилац са превлашћу, кад опет делећи свој утицај па државне послове са другим чиниоцима, као што су политички људи и политичке странке. Али та је деоба права и дужности у држави ишла веома споро. Колико је времена требало само да прође до разбистравања појмова, о подели три врховне власти: законодавне, извршне и судске, и да носиоци сваке од ових власти не закорачава у круг које друге. Око тога је, у суштини, и вођена сва борба, док су владаоци или враћани у свој круг, који је, у осталом, био увек велики, или су и сами подлегали

судби, каква је за свакога од њих, на жалост, кроз сву новију историју везана.

Бацајући поглед на целину доба од 1858. до 1903. године, може се с разлогом рећи: да је прва половина његова ипак мирнија, сталнија и има свој континуитет. И ако у гдекојим појединостима разни поступци „озго“ у многоме одступају од жељеног правца, сваки је савременик ипак знао на чему је. То је било доба кад кад спорог, али постепеног напредовања и јачања идеје о држави, и њеним задатцима, упоредо са развићем законодавства. То је уједно и бујно доба еманциповања од вековне турске превласти, са изразитом тежњом ка слободи, како грађанској, тако и националној. С тога је ово доба дало своје ресултате и изнутра и с поља. У њему је Србија у истини „стала на своје ноге“ и од вазалне, постала независна држава у колу осталих народа и држава.