Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ У СРБИЈИ

Српски народ, после свога херојскога васкрснућа у почетку Х1Х века — чим је у новој државној организацији заснован какав такав јаван живот — није могао бити изузетак од свију других народа: у њему су се појавиле политичке странке.

Странака је било у првом устанку, за и против превласти Врховнога Вожда; а стожери су им били у околини Карађорђевој с једне, и Правителствујушчег Совјета с друге стране. Страначка борба одјекивала је и у Народним Скупштинама, међу војводама, да је кад и кад и до оружја долазило; а што та, тада још нова, па у циљевима својим често неразговетна борба, није узела још већи размер, има се једино приписати ондашњем непрекидном ратном стању, а кад-кад и Карађорђевом пиштољу, којим је не једном ућуткана реч каквог подлаца или каквог незадовољника. А што се странке, зачете у добу првог устанка, нису коначно утврдиле, узрок је пропаст тога устанка 1813 године, и нагли одлазак већине првих људи из земље, и заузеће Србије силом турском, која понова подиже свој полумесец на бедеме Београда и других градова и утврђених места, и васпостави своју власт у варошима и селима, у свему пространству ослобођене Карађорђеве Србије.

Чим је грануло сунце нове слободе, после срећнијег устанка од 1815 године, и утврђења Кнеза Милоша Обреновића за владаоца, одмах је почело и ново стварање странака и у много већем размеру. Центар овима новим странкама био је сада, с једне стране нови поглавар земље, Милош, са њему оданим заслужним сатрудницима на васпостављању Србије и народног ослобођења. А друга страна и ако, нарочито с почетка, није имала свога центра ни вође, постепено је се стварала и расла или из запостављених људи из првог устанка, или из незадовљника са Милошевом владавином, који су доводили и до „Ђакове“, „Абдулине“ и „Милетине“ буне. Најпосле, редове ове супротне странке попуњавали су људи, домородци и дошљаци, који за своје узвишење имају да благодаре једино своме Господару Милошу. Нису ли баш вође доцнијих покрета против Милоша и Михаила: Тома Вичић Перишић, митрополит Петар, оба Симића, Петронијевић и др. били оно што су, дело руку Милошевих и његова добаг То је она трагична