Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

360 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ратне рачуне, силом своје суверене власти, није огласила као окончане, него их упућује и на редован преглед Главној Контроли.

П. Законска привремена наређења, пре и за време рата, такође су сва одобрена (9. јула) са додатком (у чл. 3. закона) да, ако би потреба изискивала, да нека од ових наређења „остану у сили и даље“ „имаће се о томе учинити засебан предлог Нар. Скупштини, на редовно њено решење, иначе ови закони преко означеног рока неће вредети“. Скупштина је, дакле, задржала за у будуће за се право последње речи. Случај је тај био са штампом. Са општих прилика, влада је полагала на то, да ближи надзор над публикацијама путем штампе (објављен 11. маја 1876.) остане и даље, што је и од Скупштине усвојено, но с тим: да то овлашћење траје до сазива идуће Скупштине, а најдаље 21 дан од њеног састанка. Доцнији догађаји после Санстефанског мира, а и пре њега, када се са Русима долазило у оштар сукоб због нових граница, изнели су колико је оправдана била ова мера, без које би многа незгода била само већа.

И Ш. главни предмет, Буџет за 1877. свршен је брзо. Оваквом исходу није мало допринео патриотски говор проте јов. Јовановића (доцнијег владике Јеронима). „Време нам, вели овај стари посланик, само показује прстом својим, како нам се данас држати ваља. Не појмимо ли ми данашње време, лако можемо дочекати, да туђе војске у нашој земљи издржавамо, и сами као солдати туђим интересима служимо и робујемо — па онда: збогом слободо! Збогом народна будућности! (Чује се: не дај Боже!). Господо, завршује говорник: био ја Кнежев посланик или народни, ја у данашњим приликама, на овоме месту, друкчије нити могу, нити смем говорити. Само: родољубље и пожртвовање! Је ли то друкчије, могу се и над вама испунити оне пророчанске речи: Пропаст твоја, од тебе, Изранљу! (Чује се са свију страна: да се акламацијом усвоји !)!

А догађаји, који су одмах настали, категорички су захтевали ново прегнуће грађана Србије и обећавали су скоро испуњење великих нада.

1! Вредне су пажње искрице, којн су се при дебати о буџету јављале. Тако Милија Урошевић тражи: „да се данак Порти откаже и Србија за независну прогласи!“ (Чује се са свију страна: врло добро!). Министар спољних послова означава предлог као „патрнотски, то је жеља свију нас и целе Србије.“ И онда додаје: „ако би ми дошли у такво стање, да се можемо разрешити од те обвезе наспрам Порте, онда нам неће ништа сметати томе то, што ће у буџету ова сума стајати“. Скупштина усвоји прелаз на дневни ред: Цифра данка (у 1.176. 255. гр. пор.) била је донста последња, која је вотирана и она — није плаћена!

Дим. Катић, опет у буџету мин. спољних послова, тражи да се укине помоћ Патријаршији, што, вели, „Патријарх то не заслужује“ (т.ј. у време рата, као турски држављанин, није могао бити примеран хришћ. пастир). Опет Јов. Ристић у дужем говору додирује одношаје Срба, Бугара и Грка;а за ову помоћ мисли, да се у њу не дира „особито у данашњим околностима, кад стоје: полумесец против »рста и Крст протнв полумесеца, цепањем и одвајањем нећемо, вели, показати много мудрости“. И помоћ је остала.