Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ " 365

Најпосле пала је, 28. новембра, и Плевна, на чију је судбу гледала, сем Срба, и цела Европа.

Ово су, дакле, били догађаји и с поља и изнутра, који су претходили другом рату, и које је тадашња влада имала да савлађује, док није по други пут пала коцка и будућност Србије поверена опет оружју и срећи јуначкој. Јер ако је први рат наш био. последица и израз општенародног одушевљења ратоборног, други је био уз то и последица потребе.

После пада Плевне, догађаји су, и у погледу Србије, стављени брзо у покрет. —

Србија је објавила Турској рат 2. декембра 1877. године, четврти дан по паду Плевне.

Према Порти, то је учињено нотом, коју је Српски Заступник предао у Цариграду, и у којој је истакнуто неверство Турске према оним Србима, који су у прошлом рату компромитовани, и за које је протоколом мира од 16. фебруара 1877. углављена општа амнестија; и, с друге стране, наглашеном конспирацијом В. Порте противу сигурности и унутрашњег спокојства Србије. (Читај Диплом. Историја, књ. П., стр. 77). У „Српским Новинама“ бр. 263., од 2. дец. објављена је и сва диплом. преписка између српског Мин. спољ. послова и В. Порте, која је претходила објави рата.

Народу пак у Србији рат је јављен Кнежевом Прокламацијом од 1. децембра.

„У мојој Прокламацији од 21. фебруара ове године, Ја сам — говорио је Кнез Милану Прокламацији од 1. децембра —

а четврти је, изнад цркве, затварао целину. Но доцније је на делу западнога. зида подигнута зидана кућа, (после 1842.) и друге зграде, пошто је Кнез Александар Карађорђевић често долазио у Тополу, па ту и прослављао Св. Климентија (26. нов.), као своју славу, како се онда говорило „са народом“. о Но на целој овој иначе простој и монотоној обзиди, највиђенији је део рила висока четвороугаона кула, испод које се, кров велику капију улазило у унутрашњост. Кула је била и лепше и боље озидана, и време је учинило, те су сви зидови добили неку мрку боју. Кула иврата била су на саставку источне и северне стране, но тако, да се кулом завршавао онај источни зид, и врата су гледала пут Београда и Белосавацда.

Ко би и данас хтео определити величину Тополског „града“, могао би то утврдити по темељима, који су, без сумње, остали у земљи, јер је „град“ сравњен са земљом, а не ископан до последњег камена, као што је десет година раније (1867.) Кнез Михаило раскопао чувену „Стамбол Капију“ у Бео– траду.

Као историјска зваменитост „Град“ јепрестављао прву престоницу нове српске државе, као што су и црква у Такову, сељачка кућа у Црнући више Враћевшнице и конаци Милошева у Крагујевцу, Београду и Пожаревцу, такође знаци и споменици опет нове српске државе. С тога је велика историјска штета, што је Град у Тополи, без икакве нужде и потребе тако сурово порушен, као што је жалостан знак нашега народнога нехата и нестајање, једног по једног од знакова и Милошеве Србије, док не дође ред и на славну, дрвену Таковску Цркву, која би се, у доба гвоздених кондрукција, могла лако наткрилити и потомству сачувати.

А Народ без традиције, или без чувања историјских старина, само даје доказа о безобзирности на спрам своје прошлости, која се безобзирност често свети и на његовој будућности.