Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

384 жив. ЖИВАНОВИЋ

сала је овај за Србију значајни међународни акт. Али, из разлога које смо већ навели: Одредбе Берлинскога уговора нису могле бити још за неко време званично обнародоване:!.

још на једну околност, у погледу увећања Србије, имамо овде да укажемо. Од 200. [] миља, што их је Србија обухватила новим границама већу половину тога ваљало је у Берлину освајати и од Руса и од Бугара. Одбачена Аустро-Угарском од Нов. Пазара, Митровице и Косова, где смо истина добили у Санстефану познати свој део, Србија је имала да накнади и тај губитак и да прикови још 50. [] миља више. Тако је дакле, већи део нове територије поново извојеван у Берлину.

Беспристрасна историја неће у овоме великом и не мање стварном успеху отказати заслугу Јов. Ристићу. Јер док би драгоцену независност можда добили и са самим старим границама Србије, или са незнатом „исправком граница“, дотле је придобитком 200 [] миља, а то је скоро четврти део величине досадашње Србије, та независност добила је толико већу подлогу, а српска држава проширена знатно на југ. Поред надкриљене Старе Србије, и судбина Повардарја, коме се доцније дало име „Македоније“, била је још тада — као и негда у битци код Велблужда (1330.) предопредељена у корист српску. То су показали и доцнији догађаји. А јован Ристић, који је име своје нераздвојним учинио од добитка градова (1867.), од увођења уставности у Србији (1869.), не мање је добио право на назив првог сарадника ну придобивању државне Независности и проширења Србије. Историја ће исто тако, у току времена и у току даљега развоја неугасивога српског питања, потврдити речи Ристићеве, којима је он, у својој Диплом. Историји, књ. П. (стр. 254.) завршио излагање колико тешке, толико и велике кампање, у осмој деценији за нас знаменитога деветнаестога века: „Будућност ће доказати, да се Србија нема кајати, но на против да има узрока да себи честита, што је 1876. развила Српску Заставу и ушла одважно у рат“.

Овим речима завршујемо и ми овај део успеха Србије.

Кнез је 15. јула 1878. закључио ову — поред Кнеза и Владе трећу важну чињеницу — и толико утруђену и не обичну Народну Скупштину, Беседом, у којој се огледају савремене мисли и 9осећања, која су после трогодишње борбе, после закљученога мира и после осигуранога успеха, владала свима духовима у Србији.

рада скупштинског и при њеном закључку, на одсуству, у некој бањи. А за све време ове владе (још од 1875.) њен, управо више само номинални председник, и у приликама највећих криза, није се готово никад чуо. —

: Ратификације су, на двадесет дана по потпису уговора, измењане у Берлину 22. јула. Међу тим већ је пре тога текст уговора, прво у изводу, а одмах за тим и у целини, путем журналистике, разуме се не случајно, изнесен на јавност. Српски читаоци могли су баш из „Српских Новина“ читати, и то: цео уговор у изводу већ 5. јула (бр. 147.); одредбе, које се односе на Србију, у целини 7. јула (С. Н. бр. 149.): а цео Берл. Уговор, почев од 8. јула (С. Н. бр. 150.) па док цео није изашао. Одмах ва тим следовало јен објављивање „Протокола Берл. Конгреса“ код нас опет прво у Срп. Новинама.