Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 287

могло с миром и савешћу објавити народу, а посредно и чиновништву ову своју одлуку: „Сви чиновници државни утврђују се у својим званијима; а поједине измене, које би се предузале, биће у границама закона“. МИ ако је овој одлуци претходила смрт једног владаоца, и ако је пре тога стајала осмогодишња ауторитативна владавина, скроз ненаклона новим људима после 1868, која је управо гонила либерале, Намесништво и владе, које су следовале, држале су добар ред у чиновништву као службеном апарату и строгу правичност у погледу њихова напретка. А кад је, после неких дванаест година, у октобру 1880, одступила влада либерална, она је, на три дана по одступу у своме органу („Исток“ бр. 126,. од 22. октобра 1880) могла рећи ово: „И ако сте у пуној слободи нападали на дела минуле владе и на разне личности, које влади припадају, опет сте се тужили да вам је мало слободе оставила. Да видимо сада каква је та слобода, коју ћете ви практиковати; и ако од стране владе и већине није ни једног вашег, ма да су сви познати били, ни прст заболео, осим једнога, који је своју званичну дужност дрско погазио, ви сте се тужили на гоњење, да видимо сад вашу толеранцију и вашу умереност...“

Међутим до промене 1880. године, чиновници су били главни. инспиратори опозиционе политике, главни писци по „Шумадији“ и по „Виделу“, и то не чиновници неприкосновенога, већ обичнога положаја, за чије је смењивање било довољно написати само један указ.

Ми нећемо тврдити да је либерална влада била непажљива према своме достојанству и према државној служби. М она је премештала, пензионисала, кажњавала чиновника. То је нераздвојноод живота државног и положаја чиновничког који, и при најбољој управној службеној системи, не могу бити свеци. С тога смодалеко од тога, да даље тврдимо, да је сваки лични избор, који. је либерална влада, у разна времена, учинила био и срећан. Има и ту доста личних омашака, као што, обратно, није све зло и наопако, што је од Напредне Владе у службу уведено или унапређено. Све су владе у томе погледу чиниле употребу од свога права, и са променљивом срећом у личном избору. Али је — узевши укупно стање пре и после 1880. године — ипак велика разлика у мери употребе тога права, и у мотивима са којих су те мере примењиване; а разлика је и у индивидуалности чиновника, као иу последицама поступања једне и друге странке и њихових влада. Док су раније године били скоро непознати дефицити и злоупотребе са порезом и државним имањем, дотле су у годинама последње две деценије деветнаестог века, та зла све више захватала корена, под којима је патила и државна имовина и државна служба, као и углед чиновнички. У честим променама нико се више није осећао: поуздан у свом службеном положају. Чиновнички пролетаријат растао је све више, број пензионера бивао је све већи. Читави кадри чиновнички, с пензијом и без пензије, стајали су напољу, поред онога што је у служби био, а у служби није свакад било: