Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

236 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

кама истина политичке личности, али не мање и стручне личности. „Доцније се и то мењало. Министар унутрашњих дела на пр. од 1880. год. и даље, за Напредњачке Владе, Милутин Гарашанин припадао је по занимању и спреми војној струци. Ако је што и познавао од административне службе, то је свега било за време кметства у Гроцкој. Отуда је дошао за Министра и стао на чело Министарства унутрашњих дела. Он је био доиста политичка, али не и «стручна личност за то. Експерименти, погрешке, ослањање на млађе, и све слабости старијега према млађима, ту су природни пра"тиоци у пословима. Нимало ту не мења ствар, ако је министар иначе спреман, па нека је и духовит. Придружи ли се томе и сла_ бост партијска и лабавост владе према својим присталицама које "су често ненасите у својим захтевима,-а све на рачун службене нетравилности и министара и чиновника — уз тежњу и ових за победом и одржањем на власти по што по то — онда је борба неминовна, с борбом долази и небирање средстава, а бирање органа који су на све готови. Чиновничка деморализација има онда најбоље услове за своје фатално напредовање.

Други је услов за правилно функционисање чиновничког апа"рата, уредно, правилио и правично унапређење. У ранија времена водио се ред о унапређењу на пр. у полицијској струци као у војсци. Било је времена, да кад је, кажу, умро неки срески на"челник, знало се у напред, који ће секретар начелства доћи на његово место! Тај је поредак у унапређењу строго и скроз одрожаван. Унапређења су била ређа, штедљнвија, али не прекоредна. „Да неко добије 50 талира, било је великих дебата у министарству, и сматрало секао особита срећа. Доцније, када су унапређења давата више приврженицима но заслужним раденицима, настала су сасвим друга мерила у овом погледу, ко дотле. После дуге службе у својој струци, као и свакој класи, чиновник је дотле истина споро, али стално напредовао. И кад је дошао на положај са кога се има више да заповеда, он је умео заповедати, јер је дотле знао и слушати. Скокова није било, као ни скакања из струке у струку. Најмање је било увлачења у струку људи, који је нису сасвим "познавали. То је све доцније наступило, кад су мање тражени људи за које службено место, колико места за поједине људе.

Ранија сталност у служби и рад у једној струци, надокнађивали су мањак теоријске спреме. Доцнија времена давала су многе теоријски спремније кандидате, али лошије чиновнике. То је долазило од непознавања стручних послова и онога специјалног службеног механизма, који свака грана државне службе има; то је био недостатак службене рутине, која чиновника оспособљава да предмет упути најкраћим путем и најбржом процедуром.

Овакво сређено стање у чиновништву искључивало је гоњења и ремећења позитивнога рада. Поштеда чиновништва од потреса и премештања, била је једна од старих добрих традиција ранијих влада. Кад је, по смрти Кнеза Михаила, Намесништво прихватило врховну власт, оно је у својој прокламацији од 20. јуна 1868. год.