Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

„СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ. “243

није у Србији долазила у опреку са администрацијом, али од кад су интереси партијски идентификовани са интересима државе и њене администрације, ово као да је једно другом постала сметња. У очима нове владе добра администрација као да је искључивала парламентарност, и обратно. Али она је великим делом то стање примила, наследила. Њој се, према њеној предходници, може чак уписати у заслугу да није проводила политичко лицемерство. И са свим је, онда, доследно, кад у горњем распису, налазимо на завршетку, ове значајне речи:

„Но акоу тежњи за оваковом цељи наиђемо на препреке, које би ма с које стране биле стављене... влада ће потражити ради тога помоћи и заштиту у определењима Устава земаљског, да би се интерес земље и спокојство народа сачувало и спасло.“

Претња је била јасна, а знало се и на чију адресу; Као глас топа, одјекнуле су ове речи у народу, у ком је опет потмуло врило на све стране. Не стајаше ли ту цео целцати Радикализам недарнут и потпуно организован, као каква војска, покоравајући се једино порукама и наредбама своје врховне партијске власти Не беше ли самопоуздање младе и нове Радикалне Странке још више порасло после онако еклатантне победе на последњим изборима, а њено самољубље у толико више дарнуто затварањем Скупштине, у којој је Радикална Странка, после толике борбе и толиких жртава, заузела била пресудан положај, остављајући далеко за собом обе остале странке, бар у погледу на свој последњи бројни изборни успех» Партијски представници штампе чинили су своје, не свакад у смислу стишавања. На против, у недостатку одушке кроз Скупштину, хтело се што више казати кроз своје партијске органе. — Што се таче држања Радикалне Странке, од далеко већег је замашаја било расположење, које су посланици њени, разилазећи се из Београда, по распусту Скупштине, понели собом, и начин како су га пренели на народ. И то, као што се да мислити, ннје било такође у духу стишавања, у духу умерености. На против, све беше настројено на непослушност, на одбрану, на отпор. Али, рекли бисмо, а то ће се догађајима потврдити, све ове главне црте политичких расположења и нерасположења, не излажаху из оквира осећајних; хоћемо да кажемо, да за даљу партијску акцију не беше никакве ни прецизне намере, ни плана за остварење те намере.

И док и осећања и намере беху доле у народу још магловите и неодређене, природно је било очекивати да се, после појаве Христићеве ауторитативне владе, пусти неко време да се најузрујанији политички слојеви мало навикну на овај неочекивани обрт, да преболе свој велики пораз. Јер шта беше то него пораз кад се после победе на биралишту, враћа кући једна цела странка

не само без икаква даљег успеха, него још са понижењем, да је,

како се онда говорило, побегла од просто истакнуте „црвене жандармске качкете“. Али догађаји као да су предварили и намере најјаче Странке и намере владе.

16%