Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 259

ног грађанског рата, дошла би страна оружана интервенција. Једном злу, следовало би друго. у

Као што знамо, првих дана месеца новембра било је начисто, да је опасност прошла, буна потпуно савладана.

Настао је рад Преког Суда у Зајечару.

После четрдесет дана, на дан 192. децембра 1883. године, Краљ је особеном наредбом, која је објављена у бр. 272 „Српских Новина“ изјавио војсци своју краљевску благодарност на угушењу „нереда“: „који се на брзо, под упливом одавно већ злонамерних и неродољубивих вођа, претворише у прави наоружани бунт, управљен противу наше Краљевске власти и земаљских закона“.

Овим је речима сам владалац окарактерисао прави смер Тимочке буне. Њен развој, целокупан стицај прилика, под којима се буна почела и како се до краја развијала, изнео је Председник Министарства и министар унутрашњих дела Никола Христић, у исцрпном, веома опширном извештају поднесеном Краљу, а датираном 28. децембра 1888. године. Последњега дана те бурне године, у бр. 284. „Српских Новина“ предат је јавности тај, иа основу акта и војних рапорта састављени Извештај. Ту га и будући историци могу у целости наћи; а он је и сувише простран да бисмо га овде могли цела пренети.

Том извештају Министра унутрашњих дела, а у истом броју „Срп. Новина,“ следује и други један извештај, који, ма како да

отказ од радикалне стране Бошковићу, да они „не могу доћи“ Извештен о томе, Владимир одмах поручи Бошковићу, и споразуме се с њиме, да онда и они, либерални прваци, не долазе на заказани чај и састанак. —

Тако се управо, и непокушан, свршио овај једини покушај либерално-радикалне кооперације. Да ли би се преговори тицали чисто партијских ближих веза, или и каквих „крупних ствари“ које је Аничић наговештавао, или је се, можда, баш са тих „крупних ствари“ у последњем часу одустало са радикалне стране од састанка и преговора, све је то остало и Владимиру Јовановићу, од кога и знамо за ово, и Стојану Бошковићу, непознато. Нека би било овде додато још и то, да је од либералне стране, у самом зачећу покрета пред Митров-дан, и када се о томе чуло у Београду, Председнику Гл. Одбора Радик. Странке, Пашићу, — без даљег сазнања шта влада намерава — пријатељски разложено: да ће овај оружани покрет повући и цео Гл. Одбор у вртлог и да ће он, као председник, на првом месту бити на ударцу. На то је дат савет, да се још тога дана постара за своју сигурност. Сутра ће можда већ бити доцкан. Ово је опет у чувеној опозиционарској кафани код „Златног Крста“ саветовао Николи Пашићу Јован Авакумовић. Шта је Пашић, при оваковој перспективи још истога дана урадио, већ је познато. Ово писац вна од самог Ј. Авакумовића.

__Тек и овом приликом можемо само утврдити жалосну истину: да су Странке од 1880, и то две опозиционе, Либерална и Радикална, остале без сваког додира и разумне кооперације. Либерали су били више пасивни, а заједничка радња и Кнеза и владе, сте их је даље одгонила од политичке матице. Радикали, који су својом политичком агитацијом до дна узрујали све народне слојеве, и најпосле дотерали и до буне, сматрали су увек да су сами себи, и народу, довољни, и да им, по томе, не треба ничија ни дружба, ни сарадња, ни савети, који би у овом случају били са Либер. стране против буне. Како се пошло, онако се и прошло, и све се свршило са жалосним триумфом Краља Милана и све већом коришћу Напредне Странке.

Како су пак и они најпосле прошли у тој мучној и крвавој борби, имаћемо прилике већ да видимо.

17%