Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

258 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

је угушена, коловође у колико нису побегле, биле су похватане и суђене. Поредак, против кога је буна управљена, одржао је победу; одржао се у свему и сам Краљ Милан, који је најпосле могао и сам доћи у питање, и осећао се, на све случајеве сигуран. Чак и на случајеве неуспеха војске, коју је он послао да угуши побуну, он је, у борби са својим народом, имао још једну војску у резерви. То је била она, коју је, у осигурању династије Обреновића, предвиђала — тајна конвенција са Аустро-Угарском.

Савремени сведок, кога смо напред цитирали, и који је, без сваке сумње, могао тачно знати и прикривена осећања и смерове Радикалне Странке — Пера Тодоровин обележава и крајњи смер буне:

„Као што наши штовани читаоци знају, непосредни повод Зајечарске буне био је народни отказ-да преда власти државне пушке, По себи се разуме, да је тај отказ био најближи повод, а правих узрока за буну било је много, и њен је значај и замашај био већи и дубљи. Истина је толико, да као год што за буну у опште није било плана, није било ни постављенога задатка, да се Краљ Милан обори. Али, да је бунт успео, он би се неминовно морао свржшити или падом или прогнанством.— Краља Милана сем једино, ако би се у нашу домаћу распру умешала каква страна сила, која би Краља Милана одржала на престолу („Мале Новине“, бр. 66, од 1901. год.).

Сад, кад се зна за тајну конвенцију српско-аустријску из 1881, овај крајњи резултат буне био би такође осујећен. После несрен-

исхода, руководио покретом у своме крају и округу. То је овај честити старац платио главом.

Кад је политички покрет, пре саме буне, узео велике размере, дође једном Гавра Аничић своме старом знанцу Стојану Бошковићу, либералном прваку и политички истакнутој личности још од 1858, доцније министру просвете. Аничић том приликом каже Бошковићу своју жељу: да би он волео, ако би, некако и Либерали ушли у заједничку акцију са Радикалима. „О крупним се стварима ради“, рекао је тада Аничић, и ја бих волео да видим поред себе кога и од вас старих мојих знанаца, а не само ове младе и неискусне људе, које, право да вам кажем г. Бошковићу, ја добро и не познајем“. Том приликом био је Аничић јако забринут, дубоко би уздахнуо с времена на време, али није претурио преко усана: какве су то „крупне ствари“ о којима се ради.

Некако у то доба пада и други један покушај код друга Бошковићева, Владимира Јовановића, такође познатот нам политички истакнутог човека још од 1858, а нарочито за владе Кнеза Михаила. На име, допадне једног дана В. Јовановићу кући његовој Никола С. Јовановић и положи питање: не би ли он, Владимир, хтео да прими Перу Тодоровића, и ако хоће, он ће га сад позвати, пошто Пера хода и чека на одговор недалеко од куће. Но Владимир одговори, да он не би могао ништа позитивно казати Тодоровићу, пре док се не би разговорио са својим друговима, нарочито већ и стога, што се са радикалне стране наглашавала дружба са либералима старијег кола (1858), и ако су, као што знамо, одношаји у Либералној Странци тако стајали, да се без Јов, Ристића и мимо њега, као и без Радивоја Милојковића и др. не би дало ништа меродавно закључити.

И ако Бошковић није могао ништа позитивно одговорити Гаври Аничићу, нити Јовановић примити П. Тодоровића, најпосле, услед поновљених изјављених жеља са радикалне стране, Бошковић и Јовановић се споразуму, да се код Бошковића једне вечери дође „на чај“; и доиста буду позвати некоји чланови радикалног Главног Одбора на исти, иони приме тај начин састанка, Поред Бошковића и Владимира требали су бити још неки и од Либерала. Али, кратко пред састанак, стигне