Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

276 жив. ЖИВАНОВИЋ

Но и на томе се није стало. После два дана — 11. септембра — следовало је наименовање команданата за пет активних дивизија. За наименовањем команданата дивизија, следовало је наименовање команданата пукова ит. Д.

Војска пак, овако стављена у ванредно стање и мобилисгна, са пуном ратном спремом — концентрисана је у Нишу. Четири дивизије, сем тимочке, пале су у нишко градско поље и у касарне. Ту су вршиле своју ратну попуну, вежбали се војници и — чекали догађаје. |Ег -

Шта се десило, што је изазвало овако нагао и велики покрет у Србији» У чему је управо било тежиште догађаја, који су се очекивали 7 5

Узрок је свему лежао у Бугарској. Нечујно и без нкаквога претходнога знака и сазнања, кнез бугарски Александар Батенберг и председник министарства Петко Каравелов, у споразуму с првадима Источне Румелије, прогласили су сједињење ове јужнобалканске аутономне провинције са кнежевином Бугарском. Румелисти су збацили гувернера Ист. Румелије Гаврил Пашу Крестовића; а кнез бугарски с председником министарства, пошто је у старопрестоном

граду Трнову издао прскламацију, којом објављује сједињење, ушао је свечано у главно место румелијско, Пловдив, где је извршено братимљење првака К. грађана_обе.земље-и једновремено,

војска одаслата на гравицу према Турској да се утврди на главном

путу за Једрен и Цариград, код „Мустафа паше“, "— "То је био значајни „Пловдински преврат“, како је назвато ово дело бугарско, извршено 6.. септембра -1889. Цео свет је овим био изненађен, а у првом реду Русија, Лојални цар Александар Ш. коме је све ово изгледало као пре

кршење свих лојалних обзира, одговорио је заповешћу: да се из Бугарске с места врате у Русију сви руски официри, који су били учитељи младе бугарске војске, у којој остану, као заповедници, све млади нижи официри, Бугари. Но то није променило ток догађаја. Бугари нису више хтели натраг. Изложивши све своје силе, чекали су развој догађаја, европску интервенцију или напад Турске. Док су се ономе првом надали, овога су се другог бојали. Али ово друго зло није наступило. Европа је била изневађена, али је изгледало, да је тај догађај није много наљутио. Иако је све ово било еклатантна повреда Берлинскога уговора, све велике силе, сем Русије, нису ништа особито учиниле "па поврате поремећене одношаје на стару меру. Конференција посланика великих сила у Цариграду, није нашла излаза из ћорсокака, у који је сва висока дипломација дошла бугарским превратом. Оружаном руком није. нико хтео посредовати, а од преговора Бугари нису имали велики зазор, тим пре, што Турска није показивала озбиљну вољу да брани једну своју провинцију, која је, бар формално, била према. Турској више но само вазална, и да спречи један покушај, који је био последњи бугарски корак за проглас независности и ко“. начног оцепљења од Турске. Тако је стајало у току целога септембра