Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ ПОЛ

па и октобра месеца. За то време фронт бугарске војске био је — све према Турској, од куда су се Бугари једино надали нападу, пошту су права и интересе-свога суверена највише и повредили.

А шта се, за то време, дешавало у Србији» — Е

Сем онога, што је влада предузела и извршила, догађај пловдивски није остао без утицаја и на духове у Србији. Сваки се питао: шта ће сад бити. Није без интереса по оцену расположења онога доба, видети шта је говорила штампа у Србији, у колико је то могуће било под уведеном цензуром, која није допуштала критику владиних поступака. Али се могла ипак провући по која објективна опсервација.

„Видело“ је, разуме се, било врло ратоборно; „Одјек“ је у те дане престао излазити, не зна се управо зашто, да ли са тешкоће излажења, или да судбу своје странке у ванредним приликама не погоршава. Стајала је још само „Нова Уставност“, орган либералне странке. у

Четири дана после извршеног преврата, а сутра-дан по доласку краљеву у Београд, кад се још у непосвећеним круговима ван владе није могло знати о неким намерама, освануо је 10. сеп. у бр. 104 „Нове Уставности“ чланак, у коме се анализира целокупан положај створен превратом, и из кога вадимо важнија места:

„У нашем бугарском суседству извршен је један догађај од замашних последица, које могу имати утицај и на нашу судбину.

„баце дио значи да се одржи оно стање, које је берлински уговор освештао; а по овом уговору постоји Источна Румелија, као аутономна провинција турска, а не као вазална кнежевина.

„Чим се Бугарска увећа једном великом и богатом провинцијом од 800.000 становника, одмах пада равнотежа балканских држава. Ако оне и неће устати да се противе увећању Бугарске, оне морају мислити на средства и путове, како ће у своју корист да успоставе поремећену равнотежу. Србија ће да тражи накнаду у Старој Србији и Сев. Македонији...“ Даље се у чланку говори о последицама бугарског успеха, који се свршио тиме, што би Бугари и саму Македонију одмах запалили, па наставља:

„Ми не треба ни у шта нагло да улећемо, али ову опасност морамо имати пред очима и бити спремни да је отклонимо. Ми не смемо ништа изгубити ни од онога, што смо ми сами привредили, а још мање смемо изгубити оно, што су наши стари задобили. У то име Отаџбина сме рачунати на готовост и пожртвовање свију својих синова. Ми, и ако смо, по несрећи, поцепани и несложни, заборавићемо на гоњења, којима смо изложени, угушићемо у себи незадовољство, докле год буду захтевали свети интереси отаџбине, под чију заставу ми смо готови да станемо сви сложно и одважно“.

! Каква разлика: између овог писања и писања: конзервативаца пре 10 година, кад су либерали били на влади, а предстојали велики догађаји из 1876. године, пред које се влади стављала чувена дилема, како смо то дословпо изнелиу књ. 1. стр. 885,