Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 2, Od proglasa nezavisnosti Srbije do abdikacije kralja Milana : 1878-1889.

СЕДАМ ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ 291

могла задовољити на њен рачун. Место свега тога, шта је билог Србију су, о њеном трошку и крви, учинили егзекутором и Европе и Турске. Европи уштедили евентуалне заплете, а Турској рат; и једно и друго, при чему је Србија могла с коришћу изаћи, или би били бар бугарски успеси осујећени и узурпатори враћени у своје границе, па и кажњени, у евентуално оружаном сукобу с јачом Турском. Место диверзије ка српском југо-западу, Србија је — уз то са недовољним бројем војске! — нагурана у кршеве балканске. Јер, ако је, по кахођењу српске владе, требало водити тај рат, онда га је требало водити са свом збиљом и са свом војном снагом која је била на расположењу. Али бојазан да се народна војска понова види с оружјем у руци, бојазан од притајаног радикализма, постала је фатална овога пута. Сав тај стицај учинио је да место користи, или бар моралног повећаног угледа, Србија се враћа ма и привидно побеђена, изгубивши једним несрећним покретом свој велики морални и политички углед у далеким пределима Турског Царства, одакле су деценијама погледали у Србију, као озебао у сунце. И да је само то било, ваљда би се могло и поправити у току времена; али место од утицаја, у очима простоте, којој је успешна сила увек привлачна, заузела је Бугарска, јучерашња Бугарска, која је и сама туђом крвљу ослобођена. —

Али то не беше више само „победоносна“ Бугарска, то беше сад и целом Источном Румелијом увећана Бугарска; јер, што је главно, акција Србије не само да није омела сједињење две бугарске покрајине у једну, већ је ратом, који је она водила, управо санкционисала за нас, по својим последицама тако фаталан „Пловдивски преврат“ од 6. септембра 1885. године. Турска се задовољила престижем, који јој је указан српском жељом, да она, као суверен, преговара о миру место Бугарске; а Бугарска, којој смо „ми заденули перјаницу за шубару!“ (по речима српског државника Јов. Ристића!) пустила је и Европу и Турску, да је мире са Србијом — али је и срећно и вешто из целе несрећне кампање, као чисту добит, изнела неокрњену Источну Румелију. Као што знамо, велике силе, после неуспешне српске акције, нашле су познату формулу: да кнез бугарски носи назив генералног гувернера Источне Румелије и управља њоме, но. не више по статуту, који је Европа у своје време израдила за ову автономну провинцију, већ чисто и просто влада њоме по законима кнежевине бугарске: регрутује војску, и посланици народа румелијског седе у Собрању у једној и заједничкој престоници Софији. Фактично уједињење Источне Румелије с кнежевином Бугарском резултат је српско-бугарског рата, резултат против кога је вођен рат, и за чије је неосујећено осујећење, Србија навукла на се све напред речене несрећне последице.

Је ли могло све ово, а да не учини тако силан утисак на све политичке, одговорне и неодговорне, кругове у Србији» И доиста, Србија беше пала у једну до сад невиђену кризу, у којој се све љуљало, у којој беше све дискредитовано, немоћно. Последице петогодишње пусте и разуздане политике, која је прелазила преко.

# 19%