Poslednje strofe

37

Дискретна игра душе ме нагони Да засићена презрем памет голу; Победа моја смехом да одзвони, И објави крај једном моме болу,

јер крв и младост у живот ме гони. Куршумлија 1923.

Синоними снега на расцветалом цвећу

Небојши Пао снег по скоро расцветаном цвећу: Заддцнела ласта а већ зимски дани, Лептир ком је киша попрскала крилца Ударци судбине, пали снови рани.

Ил' суза у оку двоје заљубљених Неспоразум један, ил' дете што плаче Сломили јој лутку, зар снег онда пао Кад природом целом нов се живот заче2

Онда снег кад нам је данас много леише Од онога јуче, а још лепше сутра

И од тога данас. Кад су ноћи топле, Пуно сунца подне... Миришљава јутра. Онда. кад је душа по природи целој Разливена и кад душу нам природа Разведрила, сунце отворило бехар, Насмејало цвеће, зар снег хладни онда2 У природи радост она која ствара, Радост што све буди, сва бића обнавља; Када се и код ње баш као код људи, Лепо пре доброга и корисног јавља,

Зашто тај снег на тек расцетало цвеће2 Последњи пољубац зиме на умору,

Јели моћан да крв љубичице смрзне Круницама плавим, сневесели горуг