Pozorište

дри садашњост изгледом на бељу и сретнију будућност; наше народно позориште, које нам може омилети све, што је лепо и добро, а одвратити нас од свега, што је ру-

жно и зло, које нас у шали учи, које нас на смеј и сузе побуђује и које чини, да

нам буди и уздиже свест народну и понос народни, и које нам храни и цени врлине народне; наше народно позориште, које нам нови полет даје нашој народној драматској књижевности, које нас тврђе везује са сродном и једноплеменом браћом нашом словенском,

нам срце и душа постаје све племенитија; | које нас упознаје ва. етраним изображеним

наше народно позориште, које нам чува | светом и које нас подиже, да и ми ета-

~ аманет праотаца наших — мили наш матер- | немо у ред других просвећених народа на њи језик од кварења и пропадања, које | свету. (Долази крај.)

доза

Демон. Имфу има, Вукашине Отровом је ваља спрати И бињишем обавити, ј (Вукашин гледа устрашено од куд глас)демонљизлази. (Предео се на мах осветли. У дну од позорнице "с обране стране појављује се Геније. Вукашин стоји замишљен.) Геније. Кад- се душа у светилу купа Људска дела светлости су чеда, Густи облак на душу ти 6 спушта Хоће тама да ти смрачи стазу, Светлу стазу непорочна жића Вукашине разгони је отуд! Љубављу си љубав задобио; До престола љубав те подиже, Обасу те славом и господетвом. Љубав траје док и срце греје Сама себе својим дарма кити Што дарује то је дарак вечни. Цар отиде ал остави у Из недара своју љубав,

Остави је своме куму ·

Племенитом Вукашину; У његовој сад је руци Круна, екиптар, царство, живот: Благо оком кој“ то- храни Благо оном кој то брани! Густи облак на душу ти С спушта. Ал га може љубав да разгони; „Она ће ти оеветлити стазу Да распознашш еве таштине људске, “ Којима је живот обасипа; | Ко ходећи по њој хоће да поерне % Томе вера, љубав, своју руку пружа, Међу њима човек с поузданим роком Својеј елави крочи. —

(Наставак.)

Ал се мраком слави не примиче, Пусто ерце о њојзи не снива _ Када душу густ облак покрива, Густи облак на душу ти пада Хоће живот да т' помрачи, Хоће славу да т' потлачи, Вукашиме разгони га отуд! ЏШрестоли су царски трошни () издајство сеиптри с ломе, Само енажај вечно траје, Јер та слава увенчаје : Ко за оба славу даје Више даје но што прима, Славом ти је глава увенчана, Туђа круна помрачит је може; Врлине те до трона дитоше, Издајство те у провалу гура; Врломе ву врца отворена, Издајника вечна клетва, прати: Вукашину царевом приставу Дичан спомен потомство оплеће; Вукашину отмичару круне Поруга је вечито наследство. _ Густ се-облак над душом ти снује Разтони га добри Вукашине. Из твога се племенита крила, Дична брана уздиже народу: Достојан је свога оца Марко, Твоја слава једном на њега ће прећи, Твоје грехе, он ће једном да покаје, Оставиш ли вину љубав пара твога Дао си му више но што круна вреди, (Вукашин стоји дубоко замишљен.)

(Предео се страчи за час. Демон се појави на своме

старом месту. Вукашин се колеба, нагиње и излази на

Демонову страну. Геније покрива лице и исчезава. Демон одлази злобно смејући се.)

(Наставиће се.)