Pozorište
Осе 408 А
дз
(Српско НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
ж („Демон.“) Свест и лепа слога честитих новосађана учинила је за кратко време од три месеца, те се на нову годину могла отворити нова позоришна зграда, у пркос свима неприликама и незгодама. Ни мећава. ни вејавица, која неје дала, отворити ока, неје могла уздржати света, да не дође и да не види свога позоришта, којег већ од две године дана неје видео. Одушевљење, које је светом том приликом овладало, неда се описати. Из тор одушевљења поникла је и песма, којом је непознати песник поздравио прву представу. да ту прилику
_ нарочито даван је нов комад „Демон,“ оддра Ми-
лана Јовановића. () самом комаду и представи прозборићемо опширније други пут. а за сад само толико. да је веома добро одигран, даје музика, која поједина места у комаду прати, лепа и нарактеристична, и да је писца публика изазивала при крају комада, али да се оп неје појавио. него да је у име његово управљач позоришни захвалио на почасти, која је писцу указана.
# („баћурица и шубара.“) У недељу 2. јануара предетављана је „Саћурица и шубара“ од Илије Округића Сремца. Драме из друштвенога живота, веома су ретке у нашој књижевности ; нема их више од пет шест. Па и ако несу савршеног драматског селопа. ипак која је, као ова, верно огледало једнога дела нашег друштва; неје без идеалисаног осећања; а зачињена је хумором и досетком, обичајима, песмом, свирком и игром народном — дуго ће се држати још на. нашој глумионици. Представа је испала прилично округла. Особито се одликовао Ружић. У другом реду заслужују похвалу Соколовићи Л. Хадићева. Публика, које је било доста, примила је с одушевљењем познато јој дело и представу, инзазивала је на крају писца све дотле, док удрављач позоришни неје у име пишчево захвалио публици,
НЕКРОЛОЕ.
(1: Костантин Поповић.) (Наставак.)“ Други период започиње Јован Стеријин Поповић, кога праведно називају оцем новије наше позоришне књижевности. Његова дела те врсте јесу: Светислав и Милева, Милош Обилић. Лажа и пара-
Покондкрена тиква. Владислав, Сан краљевића Марка,
Стефан Дечански. Хајдуци, Женидба и удаја. Лахан.
Београд некад и сад. и друга нештампана. Он нај-
брижљивије обрађиваше историјске предмете; али
неје заборавио ни породична и друштвена питања,
па ни поједине мане. Остали драматичари овога пе% #
риода беху: Стеван Стефановић (Цар Урош), Лазар Лазаревић (Владимир и Косара. Пријатељи), Атан. Николић (Марко краљевић и Ара-
пин, Краљ Драгутин), Костантин Попо вић, 0. коме је реч, Сима Милутиновић (Дика црногорска, Милош Обилић), Исидор Николић (Цар Лазар), ђ. Малетић (Паразит, Апотеоза Карађорђу), Свет. Милетић (Пастирска игра, Марта посадница, одломак у рукопису), Алеке. Павловић (Варобљена Милка), 6. Н. ђурковић (Пијаница, Два. оца, Два ларедника, — Пољубац, Две кћери на удају, и многи други преводи и оригинали у руконису). Петар Петровић Његош (Горски вијенац, Стјепан Мали), Димитрије Нешић (Српска вила на, Косову, Пајевац), Матија Бан (Мејрима или Бошњаци), Димитрије Гавриловски (Шарлота Кордеј), Василије Јовановић (Војслав краљ српски, Момчило војвода краља Дечанскога), Милан Негован (Верност граничарска), Стев. По-
овић (Смрт дара Николе). Од Хрвата тога времена одликују се: Д. Деметер, И. Кукуљевић. А. Вукотиновић, М. Боговић, Ј. Фрајденрајх, Вучковићи Ј. Јурковић.
ПШреводиоци позоришних дела били су: Васа Јовановић (Ромео и Јулија, Сигорид и Геновева), Михаило Витковић (бОдело из Трета, Жртва на смрт), Павао Михаиловић Рожа (Крсташи), Марко Јелисејић (Велизар, Александар и Наталија), Ант. Арновљев (Виргинија, Познато страшило). Безимени у Београду (Феодора. Стари кочијаш Петра 1), Лазо Зубан (Пизаро, од Шеридана, по Коцебујевом: Шпањолци у Перу: Човекомрзост и кајање, Племенита лаж), Милован Видаковић (Властеличић, Девојка из Маријенбурга), К. Исаковић (Лепа Гркиња). В. Ј акшић и браћа Тудаковићи (Ла Перуз). Аркадије Белан (Опадачи) Јован Клајић (давера против Млетака). М. Д. Рашић (Занра)., Мојси је Живојиновић (Скитничка конфузија), Дим. Аврамовић (Кореџио) Јулије Радишић (фФијеско). Васа ђорђевић (Лерсијанка), Аристид Никоблић (Богомољка), Божидар Радичевић (Виљем Тел), М. А. Симић (Наредник, Опасно суседство, Забуна и хитрост), Спиро Димитријевић Ко-
' торанин (од њега има многих и различних превода).
У овом другом перноду, као што видимо. има више храма из историје нашега народа, а две три и из друштвенога живота нашег ; исезија је у њима по себи веће вредности: драматска архитектоника, је врснија, прем да има доста како оригинала и прерада тако и превода— као и удругим књижевностима — који несу удесни за представљање, него су само за читање, — или су по својој унутрашњој вредности у другом и трећем реду: језик је чис-
" тији. Превода има свакојаких, од класичних, средлажа, Несрећно супружништво, Тврдица, Зла жена, |
њих и лоших писаца; јер се неје радило по плану. него је понајвише пресуђивао случај. што се коме лично допадало, без разбора. Њих већином промахује романтички дух и сентименталноет онога времена.
(Свршиће се.) /
#
Издаје управа српског народног је |
ЗА