Pozorište

мг

6т

здере образину с лица; зар неје доста, кад нам покаже мрежу, у коју би нас увукла вплетка и лукавство, да нас упропасти; зар неје доста, кад изнесе на видело лаж и превару, да се и од ње чувамо и клонимо 2

Али не само што нас упознаје са људима иљудским карактерима, Оно нас чини пажљивима ина људску судбину, ИЗВОДИ нам пред очи у различним појавама људске невоље и патње, па наб из тих при-

и.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Милош Обилић.“) У недељу 23 јануара даван је „Милош Обилић.“ Овај комад, од дра Јована Суботића, довољно је познат позоришној публици нашој, те тако мислимо, да није од потребе позабавити се с делом самим. За то ћемо овде размотрити само последњу представу ове трагедије.

Носподи главне улоге Вука и Милоша, Ружић и Брани, нацрташе нам верном бојом ова два противна карактера, ито не само у главним особинама него и у ниансама њиховим. Вукове страсти, које

ћене душе милошеве као нека чудовишта, што воЈују против боље природе човечије и петичу се све јасније на видело, што је мирније море милошевих осећаја. Брани је схватио Милоша, као и

је својом колебљивом жестином стављао милошев карактер у најудеснију светлост. Овакво схватање карактера може задовољити и строжије захтеве критичарске. Глумачки рад обојице беше овога вечера тако вредан, да можемо без устезања поменути две ситнице, које се пе дотичу глумачке вештине него рутине. Лепа игра вукова не би ни најмање промашила, свој добар утисак, да је Ружић одбацио игру кад у присуству Јусуо-Паше (2 радња) говори за себе. Овде радња ваља да се ограничи само на лице глумчево и та радња ваља да буде све то скривенија, што је тања замка лукавог Јусуфа. А "Милош, чини нам се, боље би извео игру у опроштају (4 радња) да му није сметао оклоп. Не сла-

(Свршиће се.)

И ==

се изливају из властољубља и мржње његове према своме пашанцу, што распирује довољно осно- | вана ревњивост, изгледају нам у огледалу непому- |

Ружић Вука. Он је својом уздржљивошћу — овом 'карактерном особином правога јунака — сенчио

игру вукову до потпуног пластицитета, а Ружић |

мера учи, да ваља да је сносимо, — Свако ће признати да у нашем животу подједнаку удогу играју судба и умишљај (план); овоме ми дајемо правац, јер од нас зависи, али оној морамо подлећи — па куд ће веће добити за човека него кад настану црни дани, а он духом не клоне, не очајава, јер позориште га је епремило за све пригоде у животу, оно га је и за таке елучајеве веџбало, оно му је очеличило срце и за таке ударце,

жу се добро љубавник и — кирас, па све да је Милош из Крушевца пошао право у турски табор, ми бисмо муза љубав лепој сцени радо превидели један оклоп. — || Да нам је Недељковић извео цара Лазара мало — | енергичније, не би погрешио. Лазар је са својих — | врлина, али и са свога јунаштва познат срп– ском историку. Врлине се не морају изражавати кротошћу, која граничи на светитељску природу, а јунаштво шште у озбиљским предкосовским тренутцима оно обележје, што смо поменули, а што бисмо — | другом приликом желели да видимо на Лазару. У | последњој радњи показао је Недељковић евој леп глумачки дар. — Суботић је и као Јусуф- наша — | показао, да је међу глумцима часник на пољу ин- — | триганских улога, као што је и Лукић поново показао у улози Бановића Страхиње евоју сповобност за старачке улоге. Али нас је изненадила старачка улога Југ-Богдана тако чисто изведена од | Соколовића, који ев и у другим струкама лепо || истиче на позорници. Зорић и Лесковић, Мурат п | |

Бајавит, беху обојица на своме месту; мимих се се| ћамо са задовољством.

Ружићка је оправдала својом игром онај нагласав „мушкобања“ што је писац приденуо марином карактеру. То беше достојна жена вукова; то беше још више — женски Вук. Ако је Маринковићка пзнела слику Вукосаве блеђу но што то допушта

улога, то ипак не можемо рећи, да јој игра не беше | лепа. Желели бибмо само, да јој обратимо пажњу | на опроштајну сцену, у којој ће наћи пространо