Pozorište

пл КИНО

58 азш

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Марија Стјуартова.“) У петак 28. јануара, 0.Г. гледали смо на нашој позорници овде „Марију Стјуартову“ први пут. Када узмемо у обзир наше поворишне прилике и наше глумачке силе, то онда можемо саговом представом потпуно задовољни бити. Сви су се глумци трудили, да одговоре што боље могу својим заиста тешким задатцима. У томе нас је дониста изнедила г. Ј. Маринковићка, која је „Марију“ представљала. Њена промишљена игра, нарочито у петој радњи, заслужује свако признање и похвалу. Није њена кривица, што је природа није одарила оним чарима и оним гласом, који се од представљачице маријине улоге обично траже. Нека развије и у другим улогама својим толико добре воље, труда и тежње за бољим, па ће се уверити, да се чврстом вољом и неуморним радом далеко може дотерати у позоришној вештини. Ружићка, (Јелисавета) добро је схватила и врло је лепо извела своју улогу. Она је и овом приликом показала да је права вештакиња. Нема њена игра нри потписивању смртне пресуде заслужује сваку хвалу. Ружић (Лестер) био је као увек на своме месту, али тек при свршетку последње радње показао је колико вреди. Брани (Мортимер) био је онај прави занесењак, као што га је Шилер нацртао, само што је у жестини својој више пута тако пренаглио, да га ниси могао разумети. 0 хвалом нам ваља споменути Суботића (Борли), Зорића (Шрусбери), Лесковића (Палет) и Ј. Поповићеву (Кенедијева), који су сви редом учинили што су год могли, да представа испадне што може бити боље. На послетку нам ваља још и то надоменути, да је у позоришту било пуно света, који је одобравањем пратио целу представу и лепу свирку позоришног свирачког збора, који је између осталога одсвирао и увертиру у „портичку немакињу“ и смесу из опере „П Ттоуафоге,“ –

% (Ред позоришних представа ове недеље.) У петак 4 Фебруара: „Нелска кула.“ Хисторијска драма у 5 чинова, од Гаљардета, превео ђ. Јеремин. У недељу 6 Фебруара: „Добрила и Миленко.“ Драма у 5 чинова, с песмама, од М. Бана.

ПРОСВЕТА.

(П (Књижарска школа у Липисци.) После Ускрса ове године отвориће се у Липисци ново више одељење у школи за књижарске ученике.

Изображење књижара, тих чувара и ризничара, најсветијега народног добра, народне књижевности, превећ је важно; за то таки предузетак заслужује општу пажњу.

Као што је књижарски позив по својој особини подељен (он стоји у среди између књижевника, и трговаца), тако ће и наставни план овога вишег течаја имати два правца, од којих се један може назвати књижевно - Формалним, а други трговачкореалним. Како је први правац, у ком су нарочито различни језици и познавање књижевности, очевидно тежи и опсежнији од другога, у ком су поједине гране науке о трговини: то је оном првом и допао већи број часова; и овај распоред одобрише наравно сви који се у том разумеју.

Течај ће трајати три године. Предаваће се овим поглавитих садашњих језика, којима ће се придружити латински; осим историје књижевности етарих и нових изображених народа; осим различних грана науке о трговини, још — ова стручна знања; познавање различних буквица, особито источних језика; енциклопедично познавање науке; библиографија и библиотекарство; књижарска, технологија; вођење књижарских послова; историја књижарства.

ђаци могу бити и ослобођени од слушања, понеких предмета, према особи и потребама својим. Школарина, је прве године 100, а друге и треће по 90 талира (талир == 17, фор.).

Желимо у интересу наше народне просвете, да, би ова школа и нама одгајила којега књижара, нека би књижарска радња, на основи чврста морала и научна изображења, и у нас једном постала сила, која дубоко засеца у историју нашу; постала, у великом склопу уредаба и установа, онај члан, којим народ ради да у њега може бити духовнога, живота. Желимо тако књижарство, које ће све више пазити, да недође у штампу никакав спиб, из кога не би светлила искра песништва, духовитости, досетке; у ком се не би могло наћи корисно жито пшенично, — да би се све мање откупљивало оно, што се данас, према укусу неког дела читалачке публике, највише „троши.“ Нека би тако књижарство, потпомогнуто школом и наставом, највише допринело, да се и у нас, бар неке добре књиге, могу штампати не у 1000 него у 20.000 комада.

КЊИЖЕВНОСТ,

% (Нове књиге.) Сад баш изађе: „Како смо били, како смо. саде, и какви треба да будемо“ Два јавна предавања Емила Чакре, држана у Н. Саду у „друштву за српску радиност.“ У Новоме Саду, српска народна задружна штампарија. 1872. На 8-ни, 22. стр.

„Слуге желудца “ писма о животу човечијем и животињском, написао Масе, превео Ст, Милићевић. Београд 1872.. Цена: 4 гроша.

Издаје управа српског народног позоришта.