Pozorište

Ма 7 266 Зи ААКА,

ОГЛЕДИ НА ПОЉУ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ,

ГЛУМАЧКА СЛАВА.

Француски глумац Барон имао је обичај да рекне о себи: „Сваког века може доћи по један Цезар на свет, али ће проћи две хиљаде година, док се један Барон роди,“

Нема еумње, да те речи понбено звече; али их нестаје, као прашине на ветру, када поближе осветлимо славу, која би требала да дође таком хвалисању и поноеу па да му потпуно одговара,

Обично се на почетника мило оемејкује будућност; он не преза ни од каквих препрека, већ са неком наивном невиношћу, ослањајући се на судбу, ступа на примамљиву, али клизаву стазу драматичне уметности, Он већ гледа, како му је чело увенчано лаворовим венцем, а на небу његовог нада појављује се облак, као тамјан, који се диже у храму славе,

Слава је дакле вештакова мета!

Али како се брзо растопе те пусте наде, Како брзо нестане дивотних слика голе маште, а како се брзо приближи неумољива, неумитна истина ! Нестаје лепе будућности! А шњом нестају и слике неуморног труда и стварања. А често не остаје тлумцу ништа друго, до голе успомене на горка искуства и прошлост, и на прохарчено време, што та је у сањаријама провео, без икакве користи и уживања. Већина је глумаца као цвет, кога љута зима покоси, те само остаје тужан знак од цвета, остаје само корен, Глумац је, за време евог глумовања, сву своју бујну младост посветио вештини; он се бори разним незгодама, тледа како протиче дан за даном, види како даље у вештини не напредује, а кад малакше, осећа како му снага усише, види јасно, да је за други посао неспособан, види сад само своју сиротињу, види своју невољу: то је обично последњи призор сваког дотрајалог глумца,

дар има што више, за чим вештак тежи дар није његова сва брига да подмири сва-

у зе

кидање потребе, и да се опрости свакидашњих невоља у животуг Пак каква будућност представља се његовим очима после славног тлумовањаг — Потоња елава — за којом сваки прави вештак тежи. Потоња слава! Та мета што се у племенитој души рађа, што га потпаљује и одушевљава на неуморни полет, то је што га узвисује над обичним свакидашњим потребама, Потоња слава! Како се мрачно приказујеш ти себезналом глумцу > — Па ако и гдекоја звезда, овде или онде засветли, нека покуша, когод љубимце евога народа хичицом да овековечи, или нека их изведе и представи у њиховим највренијим улогама! Зар није већ и Лесинг о начину таког овековечавања, своју пресуду изрекао: — „0, што нисмо кадри непосредно очима да сликамо! На дугу путу из ока у руку, у кичицу, колико се ту не изгуби,“

Сачувано име и споменик драматичког вештака не показује ништа више, до: дн је био, Он је био више него његови еавременици, Али какав је био, какав је доиста у истини био; како је саучешће и усхићење будио у нашим првима, како нам је приказивао дражести живота у својој разноврености, а овамо опет како је живо представљао страшило живота, грозну емрт, како је славу и победу и невиност сликао ; како је цртао последњу борбу против еудбине, како му беше бол, туга и радост на лицу уписана : — свега тота нема, све то не ла се више поновити ни пред очи извести,

Сваки је други вештак еретнији. Сбликару, вајару и т. д. име остаје бесмртно; јер предаје потометву своја дела, свој рукотвор, па све ако му се заслуга и после неколико столећа призна,

А глумад 2

Нестало је Брокмана, нема га више нити "његовог Хамлета, нема Шредера са његовим Лиром, Флека ва његовим Карлом Мо-

ЗВ сувенире